Просветни гласник

настава и култура

157

би морали да кажемо са Рилом: време је ностало друго и ФилозоФија ностала другом: „81е ћа1 шп§е1егп1; о(1ег, №0 з1е ез посћ пјсћ! деЉап 51е лу !г(1 ит1егпеп тибзеп 1 ". Или ћемо пак усвојити реалисгичко решење овога проблема и онда ћемо морати са Паулзеном рећи: ,Тиме су одређени задаци ФилозоФије. То су стари и вечпто нови, то су уједно и њени будући задаци. Филозофија нема у истом смислу као Наука будуће задатке, она има само вечите задатке 2 . Критицизам је изобразио Кант, али основе овог учења поставили су јот Лок и Јум. Лок је својом оштром критикои учења о урођеним идејама једном за свагда уншптио сгари рационализам, чија се слаба страна баш у томе састојала, што је у месго да озбиљпо нокуша решење проблема односа мишљења према бићу у ствари једном нерационалном претпоставком урођеносги обишао око овог проблема. Али .1ок је предходник Кантов не толико овом критиком урођених идеја, колико његовом критиком појма супстанције. Престава супстанције пема свој корелат нити међу простим идејама чулни .и нити иак има своје порекло у реФлексији. Дакле појам супстанције значи само стални однос међу извесним одређеним квалитетима, а не и носиоца тих квалитета. Јум је пак предходник Кантов својом критиком појма каузалитета. Овоме појму такође не одговара никакав чулни утисак; нама није непосредно дата веза између узрока и последице. Став каузалитета пак није никаква априорна истина, јер априорне су истине оне чија се супротност не да замиедити; ми пак сасма можемо себи преставити узрок без последице и обрнуто. Отуда Јум ставља нитање да ли су могуће Науке и на њега даје скептички одговор чак и у односу на Геометрију. Кант пак не ставља у питање Науку, те отуда његово питање тласи: како је могућа Наука и, постављајућп нарочиту теори.ју искуства, тежи да покаже њену могућност. Кант даје овоме питању следећу Форму: како су могући синтетички априорни судови 3 , т. ј. како су могући судови који имају објек1 Шећ1; РМ1озорМе <1ез бе^еп^аЛ, ст. 5. - Рг. Раикеи: Вјо 2икиаД8аи%а1зеп (1ег РМ1онор1ае види : Пје Ки11;иг с1ег ве§еплуагЈ I. 6 ст. 394, 3 Кант ноставља раздику између аналитичких и сиитетичких судова. Судови, вели Кант. ма кога порекла они били и ма какву логичку лорму они имали деле се с обзиром на свој садржај на аналптичке и сиптетичке. Нрви су чисто експликативнп и не увећавају ни мало садржај сазнања; други су пак екстензивни и повећавају садржај сазнања. Аналитичм судови не казују у нредикату што није већ било и ако иејасно инак замишљано у појму субјекта. Тако је суд: сва су тела распрострта, аналитичан. На нротив суд: сва су тела тешка, изражава нешто у предикату што није раиије 'било дато у појму субјекта и отуда је то синтетичан суд. Он дакле пропшрује моје знање, мој појам тела. (Кап1, Рго1е^отепа. ХЈшуегзаЉЉИо1ек. стр. 41.).