Просветни гласник

182

НРОСВЕТНИ ГЛАСИИК

о индивндуалним особинама свакога учсиика, о нриликама у којим:, јс одгајен, о средини у којој се креће, о навикама његовим. Наставник, који има два три часа недељно у једноме разреду, не може, и поред све добре воље, ноклоннти сваком ученику онолико нажње, колико му је потребно, да се он учини добрим и честитим човеком, ваљаним Србином, спремним радником, снажним и храбрим војником. Ранијих година, наша средња школа давала је ученику само масу знања из разних грана науке. Добар је ученик био онај, који је учио лекције, израђивао задатке, уредно долазио у школу, слушао наредбе наставникове, на улици учтиво поздрављао евога наставника. 0 физичком васпитању својих ученика школа није водила рачуна. Нити је наставник давао савета и упустава о нези тела, о чистоти стана и одела, о храни, о кретању и о игри; нити је знао какве су прилике у којима живи ученик, какви су људи у чијој је средини, ни где проводи слободно време, каква су деца с којима се игра и забавља, какве га игре интересују. Све је то остављено било родитељима учсниковим и оној кући у којој је ученик становао и управо све је било остављено случају, Родитсљи, и сами махом прости људи, васпитању децс потпуно невични, а пословима својим заузети, нису стизали, нису ни умелп, нити се уоп!пте-и сећали да имају других каквих дужности спрам своје деце, осим да им се састарају за подмирење најпречих потреба и кад се иоболе да их лече. Често се чује, и није то нетачно, да је средња школа наша у старије доба била индиФеронтна према свему гато није задирало у учење лекција. Наставник је био уверен да је потпуно одговорио својој дужности, кад је на време долазио на часове и кад је имао велики број ученика којима је могао дати тројке, четворке и иетице. Било је, додугае, наставника који се нису жестили ни онда, кад је већина ученика њихових имала слабе и рђаве оцене. Не може им се — тегаио се такав наставник — налити знање у главу. „Ко учи, тај и зна; ленштине треба чистити из школе". И чистило се. Од педесет ученика у I разреду средње школе сврши четврти разред десет — резултат којим нико не би могао бити задовољан. Немирни ученици обележавани су као несносни. Бојазан да таква деца не покваре другу децу налагала је ПроФесорском Савету дужност: да одвоји „шугаве овце" од здравих, да изјури из школе све што смета. Болешљива деца сматраиа су као баласт, ког се школа морала ослобађати. Наставници се нису старали да се увере о здрављу ученикову, да сазнају узроке болести његове, да се и сами побрину о лечењу оболела детета. Школа није имала свога лекара. „Болесноме није места међу здравима". „Школа није болница". Еад старијиљуди, који су прогали кроз гаколу, причају о тегобама школовања свога, о неповољним приликама у којима су живели, о злу