Просветни гласник

732

ПРОСВЕТПИ ГЛАСНИК

и цркве у којима се служи једном у годици, а „са горе је простран видик преко мора и целе Далмације". За становништво острва Уљана вели да се „које где називају Хрватима, али језик није хрватски". — Доцкан се вратио у Задар. Град је на полуострву, окружен је са свих страна зидовима, улице су уске али чисте а гдешто поплочане и мрамором, архитектура старих здааа подсећа на Млетке, има једанаест цркава, много манастира, иопова, монаха, војника, многих који не знају или неће да говоре друкчије до само италијански, а готово нигде никога који што зна о Словенима и који хоће да мисли и осећа словенски. Трећега су дана по ручку пошли из Задра а ноћили су у Бенковцу, т. ј. ту су се одморили, напили се каве, па у поноћи пошли колима даље, тако да су у тпест часова изјутра били у Кистању. Због велике врућине често су путовали ноћу. Овде су метнули пртљаг на кон.а, па су се упутили у манастир Крку. Храм је посвећен Св. Арханђелу. Игуман Кнежевић, млад и врло образован човек, примио их је прекрасно. Ту су нашли пуио старих српских рукописа, и Прајс се одмах видео у свом елементу. Манастир је у дубокој долини међу стрмим планинама обраслим шумом. И око манастира је шумица, а на неколико је корачаји даље река Крка. „Положај је ориђиналан и прекрасан". У Крку су дошли 29 јуна а из ње су пошди 1 јула, па су у Дрнишу код трговаца Мијовића били примљени као код својих. По ручку се Срежњевски крене на коњу да походи Косово. До православне цркве Св. Петра ишао је сам, а овде се код попа иочастио, па су онда заједно продужили. „Природа је јединствена: горе, долине, зеленило и све". „Православних у Далмацији — вели овом ириликом — има 73.000; али су њихове цркве мале, бедне и уошпте притешњење. Хтели су а хоће и сада, да православне обрате у унијате; за тврдост у вери леже у тамницама и сада. Отац СтеФан Дрнишки, негледајући на све то, чврсто стоји на бранику вере и храбри народ да не клоне". Недалеко од Косова стоје развалине града Тројанова. Из Дрниша су 3 јула с писмом Мијовића за старог Синбада стигли у Скрадин. Овај поштени старац већ није знао чиме све да их угости. „Ама зар Руси код мене у кући"! виче он радосно па се поново љуби са њима. Његову радост деле и сви њсгови укућани и мушки и женски. По ручку седоше на чамац па уз Крку пођоше навшпе ка водопаду. Писмо, које је о томе Срежњевски писао мајци из Шибеника 4 јула. на томе је месту поцепано, али се види како их је водопад очарао. Ту је и око шесет воденица. Ханки Срежњевски помиње како су ишли „Крчкоме водопаду, због кога једног вреди видети Далмацију".