Просветни гласник

НАС1АВД И КУЛТУРА

735.

са Александром Владимировићем Чевкином, руским саветником, који са аустријским чинопником обележава границу Црне Горе и Аустрије. „Сви на нас гледају — пише Срежњевски — и није нам један Црногорац данас стиснуо руку, славећи Москове и Николу (цара). Данас је у Црногораца ведики празник Петров Дан. Покојнога Владике Петра тело је остало цело, и они га славе као светитеља. Врло нам је жао што нисмо успели да већ данас будемо тамо". Као што се види, Срежњевски је бележио датуме по новом ка.Јепдару док је пролазио и по српским крајевима, па су и у овим исписима они задржани. Сутра" дан 12 јула, у пет часова изјутра, пођоше у Црну Гору. Јуче им је которска тврђава изгледала Бог зна како висока; сад су се за сахат они нашли далеко изнад ње, а которски им задив изгдеда као право језерце; даље се погледу отвара сва Бока па онда и море. Испевши се са свим на гору, ишли су врхом све даље и даље до села Његуша, одакле је родом владика. Ту су скували ссби каве, пили су „ випа и јели колача, па су продужили нут. Са Црногорцима који су их проводи.ш говорили су често и много. Многи су их од Црногораца с неповерењем питали ко су, али су, чувши да су Руси, сви одмах постајали весели и отворени. Срели су и једну дитију; поп је, наравно. обучен као и други Црногорци, само је поврх свега навукао одежду. иначе се на њему црвене опанци а бдистају јатаган и пиштољи. Дошавшн на Цстиње, попајпре су запазили турске главе понабијане ла коље; итоимје непријатно било гледати. Било је четири сахата ио подне; владика је спавао, те су они најпре отишли његову брату на онда секретару. „У том је и вдадика устао, нас су позвали, и можете замислити моје „изумленије" када сам угледао владику Петра Петровића Његоша, — опет у црногорском оделу, само са брадом! Гигантскога раста, врдо леп, млад, говори руски, Француски, немачки и италијански, врло дружеван, у разговору уман и према нама ванредно мио". Помиње даље и владичин бидијар у соби у којој су на зидовима слике цара Никоде, Наполеона, Карађорђа и Бајроиа. Заједно су вечсрали, а по вечери разговарали и шетали. „Свешуми, пева, довршује јучерашње светковање". Молили су вдадику за одобрење да два-три дана пропутују по ' његовој земљи, али их .је он од тога одвратио. Поменуо је тегобу путовања на коме неће наћи угодности других до само гостопримство сиромаха који душом воле Русе, али је као гдавни разлог навео бојазан за њихово здравље: испарење је Скадарскога Бдата — рече им — у * ово доба и јако и шкодљиво... То их је запдашило, и они су одмах одустали од намере, што је било по вољи и вдадици, који им није имао шта ни показати у својој владавини. Место тога путовања позвао их је да сви заједно сутра путују — натраг у Котор. Срежњевски