Просветни гласник

736

ИРОСВЕТНИ ГДАСНИК

мишљагае да такво путовање може за њих бити и пријатније и корисније ио дееет дана друкчијега пута. Сутра дан рано, у пет изјутра, долази им перјаник и веди да их зове владика. Они отиду у цркву где је гроб владике Петра I, па онда оду гоеподару-владици где су пили каве па појахали коње. Срежњевски и Прајс ради боље угодности добише мазге. Инак је слабуњави Прајс ишао већином пешице. Од самога поласка на све до Котора пуцало ее нз иушака, а када су ударили поред цркве звонила су звона. „Чудноват караван: напред перјаници пешке, за њима владика, аустријски капетан Оремовић, један од сердара, брат владичин, два-три сенатора — ко на коњу, ко на мазги, ко пешице — они, њихов нроводник, слуге владичине — чудна смеса". Срежњевски на коњу и Прајс пешице у разговору изостану и караван изгубе из очију. Ето трчи перјаник и вели да их владика чека у Његушима. Срежњевски, да би пожурио, скочи с коња те пођу пешице брже но јашући. Еућајевдадичина „устројена по мужички", само је већа и чистија. Поседалн су у соби и почастили се. „Запз сегетоше"! рече им владика, па их постави до себе. Оца су му видели на Цетињу а овде му живе мајка и сестра. „Мајка му је здрава, добра, * ироста жена, која гледа у сина као у супце". Свршивши доручак, пођоше даље. Срежњевски је ишао пешке поред владике, па су готово целим путем разговарали о различитим стварима већином Француски. Тако стигоше до границе, где сви сиђоше с коња на, избацивши још по један метак и кликнувши, пођоше нешице. Срежњевски прича како се уз пут и нобратимио с једним нерјаником и сав се ослопио на његову помоћ, без које би не једном гк ;о. Пзишавши на бољи пут, владика се попе на другога коња који је био у поводу, а досадашњега даде Срежњевском, и тако уђоше у Котор. Сутра дан су, у Котору, походили понова владику, па су са њим и са Чевкином шетали по обали. „Што више са њим говориш, то му се све више дивиш као човеку и као господару Црногораца. Говори лепо умно, с осећањем, са достојанством, и у свима му се речима види љубав према народу, као шго у понашању има лепе црногорске ивкрености и простоте". У Котору има две православне цркве : Св Николе, већа, и Св. Лукс, мања. Црква коју је подигао цар Душан преобраћена је у римску. „Најмили смо барку, опростиди се с владнком и повезди се по которском задиву. Залив је чаробан: водајс као огледало, по обалама села окружена виноградима, смоквама, гранатима, маслинкама, кинарисима, орасима, трешњама; над њима скаде до пебеса. Особито је прекрасно у Задиву оно место, где се море сужава као река, које се зове^ Вериге".