Просветни гласник

740

ИРОСВЕТНП ГЛАСНИК

Други је догађај био додазак .Јана Кодара у Загреб. Због тога је Срежњевеки одложио свој пут. Колар је стигао 12 септембра. „Извапредан човек, Фанатичар љубави према словепству, а кротак и у опхођењу прост као послугано дете. Видети га није могућно и не заволети га. — Али сад настаје историја"! вели Срежњевски па прича. Кад је Колар дошао, Гај се није био затекао у Загребу. За сутра дан г 13 септембра, била је заказана омладинска серенада у част Козару; прекосутра, 14-ога, одређен је књижевнички ручак. Гај је дошао 13-ога и — серенаду је забранио. Изговор му је био што је Колар протестанат, па ће се љутити католички каноници... Срежњевскп и Прајс бејаху због тога страшно љути на Гаја, те нису — под изговором да су слаби — ишли ни на књнжевнички ручак. Срежњевски вели за Гаја: „Све је то урадио из егоизма, и ионашао се детињасто. За нас је то јасно. Како је жалосно што је Гај, који је тако лспо нробудио Хрватску за литерарно једиЕ1ство са другим Словенима истога језика, све друго.само не оно што сам ,ја о њему мислио: тражи само своје славе и у властитом егоизму заборавља и на морал" ! Срежњевски је ишао и у Крапину: дилетантско је позориште давало представу па је по том био бал. Играло се у корист Илирског Загрепског Театра. ,Бал се продужио до сванућа, а када се разданило млади су људи ношли с музиком горе ка развалинама замка Краиине, и тамо су поздравили сунце певањем у славу Чеха, Деха и Меха"! У писмима Ханки има прилично и о тадашњим књижевним приликама у Загребу. Из тога саопштавамо ове мисли Срежњевскога, „У новом зборнику Вразових иесама има ствари изванредних, и све носе печат народности. Када смо где у гостима, онда можемо, а некад смо и дужни, старати се да се не одвајамо од потреба заједнице у коју смо дошли — разуме се, ако заједвица то тражи. Али кад смо на дому, онда је ствар друкчија: туђински би обичаји ту били што коњу рогови или крави седло. Ако та истина стоји у начелу, онда је тако и у литератури. У књижевности нема и не може бити другога класицпзма до класицизма народности; схватати њу, народност, и испољити њено биће — ето у чему је труд и ђенијалност а не у подражавању ономе што би било лепо у своје доба и кад је на своме месту, Није ствар у томе, да се пише као што је писао на нр. Шекснир, већ у том да се нише онако како би он писао у наше доба. Ако писци ново-илирски стану подражавати писцима дубровачким, то ће бити као кад би савремени руски писци стали подражавати писцима века Катарине II или савремени Француз Французу осамнаестога века. То разуме Враз и иде по свом путу поузданим и смелим кораком". Друга је мисао о књижевном језику. „Од Раковчева издања народних песама — иише Ханки — можемо очекивати многа добра. Прво, његов је зборник огроман и богат многим драгоценостима; друго, он