Просветни гласник

ИРИКАЗИ И ОЦЕНЕ

1. СПИСИ

ДВЕ КЊИГЕ О СРЕЂИ. Џон Лобон: Задовољства у животу. У уоппз багсеу: Пут ка. срећи. I Загонетна п неирозрачна реч срећа сводена на најцростијп израз значн: иостојано задовољство. Идеална срећа, кад бн је могло бнти, требало бн да значи не само намирене све потребе и задовољепе све навике духа и тела, него још п остварене све жеље и постигнуте све тежње. Алп нема под небом човека који није никад осетпо физпчки или морални бол лишавајући се онога што треба телу или онога што дух тражи. И ако би га и било. инак он не би бпо срећан, јер не би пмао чиме мерити и оцењивати своју срећу. По закону релатнвностн свако задовољство може се осетити само као супротност болу. Срећан је не онај кога бол није додпрнуо ни крајом крила, него онај чији је бол био кратак, редак и без оштрине, а задовољство дуже, чешће и без опасности. Наиредак културе и сазревање човечанства повећавају потребе и умножавају навике тела, а дух се богати повпм тежњама, идејама и осећаљима. Тело модерног човека тражи веће угодностп а дух много луксузнију храну. Оно што је било данас случај, сутра постаје навика, а прексутра се #ормира као нова потреба. Оно што се исночетка јавља као тренутно осећање постаје по том јака емоција, док се, најпосле, не претвори у праву страст. Најслабије жеље ојачавају у снажне тежње а затим у моћне акције. Културни човек пма далеко већу осећајност него примитивни, и њега узбуђују, вређају, и прпчпњавају му бол појаве које примитивног човека оставља.ју сасвим мирна. Ипак не треба веровати да култура убија срећу. Увећавајући потребе организма она уједно увећава и средства за њихово намирење. Само људи чија животна средства не стоје у сразмерп са њиховим неопходним потребама морају бити несрећни. Такве људе култура осуђује на мучење, јер им даје, да позајмии једну погодну реч, много више апетита него ручка. . Данашњи радник, рекло се, живи боље него негдашњи дивљачки краљ. Све и