Просветни гласник

898

иросветнп гллсник

нађени финим држањеи учитеља, иоштовааем које се одаје универзитетским титудама, иретераним кредитом, који се даје економији зграда, салама за учење и разреда, лабороторијумима, музејима, збиркама свију врста. Прођите ио универзитетској вароши; нећете наћи ни каФане и пивнице; наћи ћете на сваком угду улице дашчаре преиуне књпгама писаца првог и другог реда, које ђаци и проФесори марљиво предиставају, да би објаснили неко питање из латинске Филологије или грчке метрике. На иослетку, сетите се, да се у најмодернијим школама одају литерарним вежбањима, што ми сматрамо за застарело. У свим великим народним гаколама .још ираве латинске стихове; рашчлањавају и дискутују о метрици Хорација, СаФО-а, Анакреона. У Етону, од неко доба, будући официри уче ратну вештину преводећи уз то Виргилија и Есхила; математика је била занемарена; модерни језици непознати; једва се подносило неколико основних забележака из логике и археологије; све васпитање било је литерарно и Формалио. А међутим, и данас се верује, да Енглеска дугује овоме застаредом васпитању за своје највеће уснехе. Кад уђете у Е1;оп, баците поглед на славолуке подигнуте 1879. год. за јубилеј краљице Викторије: ту ћете прочитати имена славних Етонијанаца, који су просдавили њену владавину. И сви ови људи су ученици Е1х>п-ове школе у једној епоси, кад су само дитерарна вежбања, класици, као што кажу Енглези, дали основ педагошкој системи у овој школи.

Какво је, дакле, нарочито обедежје, карактеристична црта енглеске педагогије у средњим школама? Изгледа ми, да се оно не садржи ни у методама, ни у нрограмима, пи у дисципдини, него у саставу самих шкода, које су у правом смислу речи, природни и народнн прганизми, који имају специјалан задатак: обучавање и васпитање кдаеа, које владају земљом. Енглеска гимназија је друштвено тедо, пародни организам. Она има све оно, што чини вредност и оригиналност организма: солидарност елемената, непрекидност у развијању, различност у кретању, повитљивост у прилагођавању новим нотребама времена и средине. Даље, она је народни организам, т. ј. свака школа тежи, да буде живи израз друштвене потребе у земљи, задржавајући притомижпви израз општих потреба енгдеске душе. С тога је и рекао, пре некодико година, Мг. Т. Е. Ра§е, помоћни учитељ Сћаг1;ег ћоизе 8сћоо1-е: „Ништа, веди он, није уочљивије у развијању енглеског васпитања до живост система и њено поступно продирање у народни живот, оно увдачи своје корење до најдубљих слојева британског друштва".