Просветни гласник

1080

БРОСВЕТНИ Г.1АСШК

„Уо1к88адеп, ја управо и не знам шта је то; него ако су то оне прнповједке, које народ прости припоиједа; такових у Серба има као и пјесана. Ја сам, колико их у гдави имам, могао би једну књижицу напечатати као што је мала пјеснарица. Има их врло лијепих и удивителних, него су по већо.ј части срамотне. Ја ћу их допети Вама (које у глави, које написаних) неколико за примјер, пак ако Ван се допадну, ласно ћемо их и више добити". Копитар му, у одговор на то, по Гримовој жељи, спроведе Гримов циркулар за сабирање народних приповедака и осталога блага, а Вук 16 јуна одговара Копитару како је сада довољно обавештен: зна каквих прича желе, на уверава да их Срби заиста доста имају. Ипак је Вук с огледом народних приповедака изашао у јавност тек 1821.' у прилогу „Новина Србских" у Бечу и у посебно оштампаној књижици: „ Народне Сриске Пргшовијетке, написао Ђ. С. У Бечу 1821." Књига има 48 страна, а пред приповеткама је занимљив предговор Вуков. У њему Вук казује како је „прије неколике године дана" мислио издати малу књижицу народних приповедака и загонетака, па је још онда — 1819 — написао био предговор који сада даље наводи. У том су, 1819 године написаном, предговору оне знамените речи Вукове: „Нека родољубиви Мушицки лети за Пиндаром и за Хорацијем, нека се дружи и пореди с Рамлером, с Клопштоком, с Державином и с Димитријевим; нека дубоко замишљени Сандић истражује и доказује какијем су језиком говорили земљаци и врсници Рема иРомула; коме Србину Српски језик не ваља, нека га иоиравља и ио своме вкусгЈ, и нови нека гради: „Не завидим, на част сваком своје;" а ја ћу само готово да скупљам оно итто је народ Српски већ измислио". Како је, пак, Вук већ тада стајао на достојној висини таквог носленика, показују ове његове речи: „Пјесме, загонетке и приповјести, то је готово народно књижество, коме ништа друго не треба него вјерно, чисто и неиокварено скуиити\ али у гшсапу ириаовијетки всЛ треба мислити и ријечи намјештати (али опет не по своме вкусу , него по својству Српскога језика), да не би ни с једне стране било нрећерано, него да би могао и учен читати и прост слушати; а ја сам казао у предговору к Српском рјечнику како је то за мене тешко. Па још видим да и иоред све муке и труда опет остају погрјешке!" Приповедака је било свега дваиаест: шест нравих и шест шаљивих. У прве долазе: Зла жена, Лаж за оикладу, Ћевојка, удов и иуштеница, Све, све, али занат, Зашто у људи није табан раван и Међед, свиња и лисика. Шаљиве су: Еро и кадија, Еро с онога свијета, Еро и Турчин, Слово иже али сирца ниже; Шта је најгоре на свијету, или Пијан Србин или гладан Турчин, и Ћаволска сланина.