Просветни гласник

НАСТАВА II КУЛГУРА

1081

Ред је штаипаља друкчији: најпре долазе прво три праве па нрве две шаљиве, по том четврта нрава и трећа и четврта шаљива, па онда пета права и пета шаљива и најзад шеста права и шеста шаљива. Што се тиче ннтања: од куда Вуку ове приповетке? одговор је прост али занимљив. Од иравих приповедака Вук је првих пет слушао још у Тршићу, па их је сада по сећању писао, а шесту је причу чуо у Карловцима 1815. од одличнога зналда народних несама Тешана Гавриловића Подруговића али је и њу ставио на хартију позније, по сећању. С тога је Вук и поменуо у предговору како при писању приповедака „треба мислити и ријечи памјештати" да би се постигла права народна стилистика. Тога, наравно, у бележењу стихова и изрека ие треба или бар не у толикој мери. Језик Вуков онога доба, и ако је био недостижно изнад језика свих других писада, ипак заостаје према ономе из познијега доба кад је Вук био на врхунцу своје моћи. Разлике, дабогме, не могу бити велике: Вуково је и једно и друго! Тако је нпр. први пут стављено руиа место познијега јама, и друге ситније разлике, а делина иггледа од прилдке као већ познате разлике у Вуковим Огледима Св. Писма 1824. и Новога Завјета 1847. године. Шаљиве приповетке долазе такођер у оно градиво које је Вук у Беч „у глави донио", а које је позније на хартију стављао. Кад ,је 1853. изишло друго, знатно богатије, издање народних нриповедака, Вук је — посвећујући га Јакову Гриму — написао у носвети: „Ви сте с покојнијем Копитаром пајвише учинили те су се српске народне пјесме на славу народа Срнскога тако разгласиле но свој Бвропи и по осталом ученом свијету. Осим тога Ви сте мене још од 1823. године, како сам имао срећу у Каслу с Вама се видјети и познати, једнако наговарали и опомињали да наштампам што и Срнскијех народнијех ирииовиједака: ево Вам овок књижицом испуњујом ту жељу. Ја сам увјерен да књижица ова никоме неће бити милија него Вама; за то сам се и усудио украситн је Вапшјем славнијем именом. За мене ће бити особита радост и срећа, ако Ви нађете да су и ове нриповнјетке, према пјесмама, достојне народа Српскога". Вук се није варао. Гриму, као глави митоФилске школе, народне су бајке бнле још милије и од песама, и с тога је био први иницијатор Вукову Јсабнрању још 1814. и даље, уграбивши у томе иницијативу чак и хитроме Коиитару, главном иницијатору Вукових радова уонште. Али је издање од 1853. ЉеСтШк према аокугиају од 1821, и зато о њему не говоримо овде даље. цросвктни гласник , II књ., 11 св. 1913. 73