Просветни гласник

1082

ПР0СВЕТШ1 ГЛАСН11К

* * * Поменута Вукова књижица из 1821. има само до 31 стране приповетке; од стр. 33 па до краја иснуњена је загонеткама, којих ту има 166. И ако је том придиком Вук навео сразмерно мади број загонетака, ипак је то бида највећа дотле наштампана збирка из те врсте усмене књижевности. Што је важније, српске су народне загонетке првп пут тада гатампане с књижевним иптересовањем, док је многобројнији рад Сдавонца Емериха Павића 1701. у календару имао више дидактичну задаћу. Вук је доцнијо разрадио и овај огледни посао. И ако никада нијс штамнао посебнога издања загонетака, он их је прилично (преко осамдесет) употребио у другом издању „Рјечника", а још позније је — у нредговору ка „Правителствујушчем Совјету" 1860. — изјавио како би имао и око хиљаду народних загонетака за штампу. Тај — нешто мањи — број употребљен је и навсден уз државно издање народнпх нриповедака Вукових у Веограду 1897. * * * Најзад и прикуиљање народних аословица долази, почетком. у доба иробних књижевних радова Вукових. Још 1815., 8 априла, пише Вук из Карловаца Копитару у Беч: „Пословице тешко се купе, јербо то мора човек да чека док когод рекне". Ипак их је купио, али је издању њихову приступио тек у доба дефинитивних издања. То је учинио, као што је познато, тридесетих година, када је српска књижевност добила обилну и садржнном богату збирку пословица, наштампану 1836. на Цетињу. Три године пре тога покушано а неизведено и.здање Вукових пословица у Бечу има више него занимљиву историју своју — али говор о томе такођер изостаје из ових скица о првим покушајима Вуковим. Када се то догађало Вук је већ у велике био искорачио не само испред ночетника него и ислтред свих „родољубивих нрвака" ондашње српске књижевиости. * * * Године 1817. донеле су Давидовићеве „Новине Србске" у рубрици „Смјесице Србске Митологије" један Вуков чланчић који има малу и занимљиву цензорску историју своју. Чланак се зове „0 Милошу Обилићу", а почетак му гласи: „Митологија није само вјера древности, него су најстарије нсторије, или приповиједке, народне. Права се историја по том разликује од Митологије, што историја описује људе као што су свагда, а Митологија говори о људима, који су били много друкчији од оније који