Просветни гласник

1104

ИРОСВЕТШ1 ГЛАСНПК

и уметника, п реФорме које изводе политички људи, па и физичко негован.е, сне то у доброј сразмерп и лепој хармопији... Пајо није говорио ни о друштвеној средини. Њу треба схватпти у двојаком: смпслу: ужем и гаирем. У ужем смпслу ту снада непосредна околина једног омладинца : његова породнца, школски другови, најближе сусество, најцосле место у коме живи. Шира средпна то је цела нација и друштво са свим његовим односима. Гледан нндивидуално, човек изгледа нотчињен само ужој околини и то у извесној огранипеној мери. Али посматрани у маси и узетп колективно, људи трне огроман прптисак друштвене средине. Како слабо и нејако изгледа човеково ја нрема снажном и моћном друштвеном ми! И најјачи духови нодлежу нредрасудама п заблудама доба у коме живе, ако не у пдејама, а оно у обичајима, онхођењу и начину жнвота. Колико много ина истине у нашим народним пословицама: „Мимо снет ни уби Боже, нп помози Боже"; „кад сви иовичу да си пијан, а ти лези на се ваљај" и „где су сви ћорави п ти зажмури на једно око". Јавно мњење често новије и најноноснији стас и нагна и најумнију главу да пође за навикама и традццијама штетним но друштвени напредак. Па онда, разгледајте шта казује демограФија својим немим цифрама. Из њих се види како друштво сваке године осуђује известан број својих чланова: једне на престуне и злочине, друга на самоубиство, треће на проституцију, четврте на смрт од глади и тн. Никакве педагошке поуке и моралистичне теоријо нису у стању битно изменити нојаве криминалитета, или сасвим ослабити проценат очајника, док се не пзведе каква велика реФорма у социјалним односима. Зло у свету пије ноништено, него је само нроменило свој облик. Културан човек не скалппра свога противника, али многп модернп каппталист још и сад безбрижно исисава снагу свога радника. Груба разбојнпштва опадају, али нове врсте криминалитета пичу и развијају се на место старих, угинулих или ослабелих. Принцип : живети од туђе муке сад се изводи с мање видљиве суровости и варварства. До душе, алтруизам и виша осећања данас су развијенији но у прошлости; друштво се јаче но икад заинтересовало за слабије класе; води се у већој мери рачуи о напуштеној деци, о радничком нодмлатку, о изнемоглим и онеспособљепим грађанима; више је правде а мање обести но некад; друштвени редови су збијенији, ближи по духу и симпатијама; мање завађени и разрођени. Али све то није довољно, да би се могло остати при данашњем друштвенох уређењу и негирајући велико пнтање социјалних реФорама да бн се говорило о самоваспнтању као снасоносном средству за понравку друштва... * Бавећи се питањем о васаитању воље Пајо је учинпо једау омашку. Он нпје изнео генезу воље и дао у нотребној мери психолошко објашњење о природн вољних покрета. Из његове књиге не може се научити што нам треба ни о спонтаним покретима, ни о реФлекспим радњама, ни о инстинктпма, ни о аутоматпзму човекових акција, а сво би то много помогло да се разумеју појаве воље п у елементарним п у сложенијим облицима. Затим, у Пајо-а нису прегледно изнесепи разни мотиви који одлучују акцију у овом или оном нравцу, нити је нредстављепа борба тих мотива. Књига Жила Пајо-а више је дпдактичне но нсихолошке вредности п радије саветује него што објашњава. Још једно иитање Пајо иије схватио правилно: утицај идеја на вољу. Ппјо тврди да је моћ идеја слаба, да је разум пемоћап пред гомнлом чул-