Просветни гласник

ирлјкази ц оцене

1105

них нагоиа н да идеја само онда може утицатн на наше вољне покрете, ако је у вези с осећањем. Мени изгледа да је Пајо и нехотице замрсио једно чисто и јасно питаље. Психичке појаве не могу се делити у иосебне групе одвојене једна од друге онако као нредмети спољњег света. Све су нојаве духа у тесној међусобно.ј вези. Што се једне од њих називају свешћу у ужем смислу, друге осећањем, а треће вољом, то је с тога, што, и ако су ова три елемента увек заједно у свим сокупдарним и сложеним психичким појавама, е дан увек преовлађује над другима. Кад се каже: идеја утнче на вољу, не исли се ннкад на сасвим изоловану идеју, без икакве везе с осећањем, јер она таква не може бити ни у ком случају, него се мисли на пспхичко ставе у коме та пдеја преовлађује над осећањем, и где се она јавља про њега и јаче од њега. Е на зар се такав утицај не јавља чисто у животу поједииих људи? Зар се не дешава да једна идеја изазове извесну акцкју чак и кад је та акцпја непријатна, а то ће рећи противна осећајностп човековој ? Пајо узпма прнмер из ненормалног психичког живота и показује како човек болесне воље нпје у стању да изврши известан покрет, и ако је свестаи тога да треба да га изврши. То је истина, али то није редовна појава, него оболелост. Ако бц се пошло у том правцу, видели би се и обрнутп случајеви : једна идеја коју хипнотпчар уноси у свест субјектову нагони хипнотисаног да цзврши акцнје сасвим супротне његовој осећајности у нормалном стању... Оно што ..је најбоље у Васаитању воље то .је одлучност с којом Пајо устаје против заблуда у васпитању и оштрина којом напада соФизме лености. Пајо истиче као идеал омладинског васпитања истрајан и концентрисан рад, Међутим, пшола и живот упућују ђаке да само завире у поједине науке и да слећу од једне к другој, као леитир од цвета до цвета. Радитп много то нпје у исто време радитп добро. Рад не сме бити искидан и расцепкан, него методичан, ностојан, с јасно одређепим циљем и добро изабранпм средствима. Пажња мора бити свесна, дисциплипована. Сузбијање страстп које су непријатељ раду може се у дужем нпзу времена свршпти победом разума. Страсти су јаче п опаснпје ако уз њих пду и софизми којп их правдају. А ако, напротив, мисао стане одсудпо протествовати иротив страсти и слабости, њима може доћи крај. „Треба те соФизме растурити, уништити. Треба разагнати оне илузије којима страст окружава свој нредмет". Насупрот штетним жељама треба изазвати разумом друге, корисне жеље. То се постиже пажљивим испитивањем својих нагона и тежњи, а то ће рећи самокритиком својих поступака. Пајо иде тако далеко да преноручује омладипи хотимичне лажи, којима би се сузбијала истпаа, ако би та истиаа наводила човека на грех. Ако се у први мах п не победи елеменгарна спла страсти, довољчо је ако јој загорчамо победу и, ако не пзгубпмо веру да ћемо је доцпије сасвим савладати. Први помагач у нашој борби са страстпма то јо разумно размишљање. Троба се старати да што дуже задржимо у свести корисна осећања а што ире изагнамо пз ње штетна. То се постпже обраћањем велике пажње на мисли које су у вези с корпсним осећањем и оштром критиком мисли које су у вези са штетним. Под том критиком сва многохваљења ђачка уживања показаће се у истини као умор и разочарање прегриано илузијама та ш гинв. Не треба се бојати да ће размигаљање ослабпти корисну акцију. Послое:: којп се врше под утпцајем непосродпог осећања а без дубљег размишљања обично су мале вредности. Пајо као и Лобок усваја гледиште В. Хига, из-