Просветни гласник

(1РИКАЗИ II ОЦКИЕ

1107

и одбацивати вриволну књижевносх и уиетност. Треба се предати озбиљном и корисном умном раду и изводити га трајно и систематски. Честит омладпнац наћи ће увек радости у љубавп према природи и у раду за добро слабих и потиштенпх. Сем тога, треба се женити што раније, не ловећи велике миразе, због којпх су често бракови несрећни. Пајо у главном има право, али претерује хвалећи бракове без мираза, као да су све сиромашне девојке изврсне жепе а све имућне несносна и каћиперна бића. Жпвот, међутим, показује подоста изузетака и па једној и на другој страни. Него Пајо чини ведике услуге омладини указујући јој на разоран утицај норочног живота: убивено време, улудо потрошен новац-, нарушен дух, смождено тело и упродашћена Фпзичка и душевна свежина. Има још један ненријатељ честитом омладинцу: рђави другови. То су у нрвом реду размажеиа богаташка деца, затим порочнп ленивци, т. зв. „старе куће" универзигетске, најзад иесимисти, најоиаснија врста омладинаца, слаботињо које ломе храброст других, лошто су своју упропастили. Пајо препоручује младим људима да траже друштво бољџх но што су опи. Савет је доста себичан, и што је главпо, неостварљив. Ако сваки тражи друштво бољпх од себе, то ће бити немогућно да се ико и с ким дружи. Десиће се онако као што је рекао опај краљ својим дворапима, којп су тражили да краљев врт не буде отворен људима нижим од њих: „ако ја будем тражпо себи равне, да се налазпм у њиховој средини, морам сићи у гробницу својих предака". Треба да се бољи, чвршће воље људи спусте ка горима и слабијима, не би ли их отргли од зла, оспажили њихову вољу и уиутилп јо к добру. Као непријатеље рада Пајо означава п софизме лености. Два су од њих најпознатија: немањо времена и удаљепост од престонице. Међутпм, нема таквог занпмања које не би давало времена за умно усавршавање, а има много наука који су дају обрађиватп и у тишини иаланачког п сеоског живота. Треба само хтети радити, јер рад спасава. од норока, лечи од досаде, крепи вољу, спажи морал, уздиже понос и појачава веру у своју енагу. На завршетку „Васиитања воље" Пајо крптикује универзатетску наставу. Она пајвише развпја памћење и уиоси у дух ђачки масу научиих Факата. Међутпм, прани се научник мора одликовати способношћу за размишљање и критичким духом. ПроФесор не сме бити само научник, него и наставник: он мора омладину упутити да иаучи метод рада и ностаћи у њој одушевљење за научно испитивање. То се постиже дружбом наставника и ученика. Еад се доврши школовање па универзитету и дружба престаје, али младом човеку остају „велики покојници" чија ће псторија живота вршпти васпитни утицај и кад престане пгколовање. III Друго дело Пајо-а: Савети и ирактична уауства састоји се из двс књпге. Прва књига има осам глава, друга десет. Пајо почиње своје дело нохвалом модерној сппритуалистичкој школи у фплософији , алп се на томе нптању врло мало задржава. Ипак је усмео да да једну нетачну мисао рекав: да се философи слажу данас у томе кад сматрају да је материја створена из наших стања свести. Тога мишљења нису ни свп философи , нп најглавнији међу њпма. Матерпјалпзам, који је као и спирптилизам само једна застрањеност, има и данас својих присталица. Па пи позитивисти и еволуцпонисти нису мишљења које Пајо истиче као заједничко свим филосо-