Просветни гласник

1108

ИРООВЕТНИ ГЛАСНИК

Фима. И ако смо данас врло далеко од материјалистичке заблуде да је мисао секрет мозга, далеко смо и од веровања да је материја створена нз наших стања свести и да само и једино дух постоји. Да лије спољпи свет овакав каквог нам цредстављају наша чула или не — то је засебпо питање. Али да постоји материја и да се никаква снага не може маниФестовати ван материје, то је непобитна истина... Него да се не задржавам на том питању које је и саи Пајо узгред додирнуо. У његовим Саветима нма и другпх питања непосредно везаних за интслектуалне п моралне потребе садашњости. Пајо је ставио себи у задатак да ноучи наставнике основних школа у њихову раду и да прокритикује мане садашње наставе у методама и њиховој примени. Као и у васпитању воље, тако п у Саветила Пајо даје важнију и претежнију улогу моралном васпитању него интелекгуалном. Да би се ученици добро васпиталп, потребно је да саи наставник буде господар своје воље. Зато Пајо оштро осуђује раздражљивост и нервозност наставннчку, њихово грубо понашан.е, мржњу коју покашто гаје црема учепццима, међусобне свађе у колегијуму, и тп. Он тражи од наставника да се слажу и узајамно помажу, да воле свој позив, да буду сталожени, тпхи, методичнн и стрпљиви, да пмају љубави према деди, да умеју схватити њпхову душу и чувати њихову осетљнвост и достојанство. Нека наотавпик не ради ништа под утнцајем љутнне и гнева, него по ваљаннм васпитним принципнма. Он не треба у школи да представља себе него Отаџбину и дужност. Еад казни, учитељ то не сме бити ни из освете ни пз мржње, него из потребе да се појачају мотиви којпма се од омладпне одгоне охолост, завист, егоизам, неискреност, суровост п др. рђаве особине. Ђак треба да осети казну као нраведно заслужену и корпсну по њега и по целу школу. . . Што се тич:е наставе, Пајо осуђује данашњи школскн програм и методе. Настава се изводи утичући на механичко памћење а не на суђење и размишљање. Та пасивна метода по којој се „виче над ушииа дечјии као да се сипа кроз левак" има у Пајо-у оштра и непоштедна протпвника. Он се држи познатог Сократовог поређења између наставпика и бабице. Треба умети развити природпе силе дечје и довести дете до тога да само „нази, посматра, размишља и проналази". Не трсба мучпти доцу с много Факата, него одабратн само најважнпја и најбитнија. Сам наставнпк мора бити човек жива духа. а не претовареног памћења, како би могао ученике упутити не да на памет уче, него да развијају здрав разум. . . Прву књигу Савета. Пајо завршује упуством како треба предавати моралне иоук^. у основчој школи. Његови су погледи тачпи, мишљење добро образложено, основна идеја правилна. Допста, ако треба у опште предавати моралне поуке, онда то треба чинити начином који предлаже Пајо. Тако нсто треба примитп као тачпо и његово мишл>ење да настава морала треба да је груписана око две основне моралпе идеје: „0 личном достојанству п о правичности, с њеном цеиосредном консеквенцом — солпдарношћу. Алн ја мислнм да моралне иоуке нису за основну школу, чак ни за ниже разреде гимназијске. Ма како способап био наставипк, он не може довољно ожпветп овај предмет п начннити га нриступиим дечјем схватању. Ако се сувише упросте, моралне идеје неће бити ни добре ни тачне; ако се одрже у својој чистотп, неће бити разумљиво ученнцима. Морално васпитање треба изводити иримером личног живота наставничког, упућивањеи угледања морално слабијих ученика на најбоље, разумннм похвалама доброг владања и методским и правич:ннм кажњавањем рђавог. Све