Просветни гласник

86

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНЕК

му да је то добро и онда кад оно погрешно ради. На васпитачици је дужност да нађе пута да дете запази своју погрешку ако у своји раду не би успело да се само поправи. Најсигурније је средство да се деца подстакну н;1 рад да пх храбримо; не модсе се замислити како су огромни напори и како је превелика истрајвост коју добијамо од њих, кад се градимо да се доиста пнтересујемо њиховим радом. Можемо им се дивити, поредити пм садапгои рад с претходним, назнапити им учињенп напредак, и чак и ако га нема. или и ако дете погреши, подстицати им и тада његов напор и нохвалити га. Врло је важно такође назначити опу вредност коју Моп^еззоп полаже на то да децај буду независна и да их паучимо да сама себе слузке.' Кад се уђе у овакву једну школу, човек се изненади независношћу свпх ових малпх којн сматрају за понижење да их неко номаже у ономе што су у стању сами да изврше. „У главном вели Г-ђа Монтесори, дете научи не само да се креће п да обавља корисне ствари. Оно стиче мало по мало лакоћу у покретима која га чини лаким п прпјатним, да.је му више окретности у рукама и лепоте у телесним покретима који су равпомерни п посве поуздани. Израз његова лица, његовога отвореног искреног погледа, наглашава нам да се морална ватра запалила у човечјем бићу". * Очев удео у ваепитаљу своје деце — И ако се позив очев не састоји у томе да се непрекидно занима васпитањем своје деце ипак има врло много додирних тачака, на којима може он врло одлучно и живо утицати на њихово васпитање. Фепомени којп се могу привезати за наследство с његове стране, треба нарочито да привуку његову пажњу, јер пм он јединп може знати дејства и последице, што је опет пемогућно да зна васпптач у школи. Придаје се нарочпта важност задовољствима која отац може нружити својој деци. Треба му, пре свега, да их учини срећним. Задовољства су тројака: на првом месту су опа око којпх је потребап истрај&п рад као на лример грађење разноврсних збирки: природна исторпја, вртарство, прпкупљање природнина итд, од чега су многн људи паградили спецпјалност, занемарујући све остало. Друго, атлетскп спортови. Треће, животне Фрпволности, задовољства која не траже нпкаквог ни телеснога ни умпога папора и која изгледа да не пружају нпкаквог опипљивог резултата и да се' само око њих губи време, а која су, међутим, најважнија у моралном погледу. Дух осећа у извесном тренутку потребу да се разгали. Ништа није за дете кобније но тако зване организоване игре. Детету је потребно природно забављање, без присиљавања и једино у породици, под благонаклоним погледом дете може певати, скакати, трчати једино са том оградом, што му се одрешито може рећи да не ради то и то што допсга, не треба да ради. Не треба га зарад ситница спречавати у његовим нриродппм делањима. Треба да је слободно и да се његова ирирода може слободно предавати свима манпФестацијама искрене и отворене радости. Породица, којој припада. његова околина, то је за дете све, остало је акцесорно и према томе у колико се у тој средини оно осећа срећнијим, у толико ће се све впше осећати задовољнијим и његов карактер. Оно ће са задовољством посматрати све опо што се око њега дешава. Ако види да се чита, ако чује да се гласно чита, и само ће хтети без присиљавања да научи читати, а то је све изнад оних метода које су нрошле и које ће тек доћи. Кад је отац сабирач, уметник или споргиета и дете ће се понајчешће запптересовати