Просветни гласник

ШК0.1СК0 КРЕТАН.Е

његовим пословањем и оно Ке у томе стећн, и не мислећи, драгоцене особине укуса и носматрања, што ће му додније нружити многа и многа задовољства. Тако наоружано, оно неће имати да се илалш тегобне неврастеније која уннштава толике сувреиенике. Има јога једно врло важно нитање, које оцу припада. Његова је брига да детету објасни природу полова. Једини се он, са искључењем сваке туђе интервенције, може тактично и с пуно осећања користити свпма приликама да учпни да његов снн осети све оне тешкоће, које би се могле доцније породити са његова незнања у овом погледу. Поуке које се у породици добију ирве се науче, а последње заборав•1>а.ју. У шко 1И, у гнмназији, иа упиверзитету, учимо лекцпје, брижљпво, али су оне све нролазне. Њих нестаје временом, п за собом остављају светлуцаву маглу која нам осветљава иут. Ну поуке породпчне увек остају: време нема па њих утпцаја. Добре или рђаве, оне остају и онда кад свега другог нестане. * Седи... никад ништа неће бити од тебе. — Један пемачки универзитетски нроФесор прича ову анегдоту: Било је то но нодне једнога топлог летњег дана, има томе већ више од четрдесет година, у оао доба, кад су зиме биле правилно хладне, а лета једнолико топла, и када се још пије знало за распуст о летњим месецима. Били смо у впшем разреду>, и читали смо и преводпли са грчког онај дијалог између крпе и петла, врло интересантну и занпмљиву ирпповетку, изгледа, за оне који су знали језик, али врло досадну за нас којп смо морали застајатп на сваком кораку због многобројппх пових речп и облика, које нам наставпик није хтео претходпо објаснити... Имао је да преводп мој сусед. Није могао да мрдне! Десет пута је покушавао, али без уснеха; напослетку са свпм је „заћутао" код једног замршеног оптатпва. Наставник одједном оживе, лице му поцрвене и готово се издвоји из беле огрлпце као оно месец кад се дигне изнад каквога белог сребрнастог облака — и громким и крупним гласом узвикну: Седи... од тебе неће никад ништа бити. Мој друг седе, свестан, без сумње, своје нпштавости; и посигурно сам се у себи питао, да ли ће икад у животу моћп себи створити ма какав положај. Тај мој друг недавно је умро као председник највишега суда, положај који .је стекао доста рано, али не са тога разлога што је доцније знао грчки. П1та нам нредочава ова мала анегдота, незначајна сама по себи? Не с-амо да је непотребно бити стављен у ред првих ђака, па имати осигурану будућност, већ : 1) да има школских хпнербола, педагошких разговора које сваки васпитач треба да взбегава; 2) да је прорицање — које тако ретко успева — и у школи нешто посве несигурно, пошто је ту велпки број тобожњих „незналица", који ће доцније » животу прокрчити себи пут: 3) да је немогућно ма какво васпитање, ако између наставника и ученпка не вллда узајамно новерење. * Коедукација — Један Немац расправља ово нитање и нарочито наглашава етичку вредност коедукације. По њему, сва узбуђења и све заблуде које нмају везе са сексуалпим питањем, искључиво проистичу из подвоје-