Просветни гласник

42

ПРОСВЕТНИГЛАСНИК

ЗАГРЕБАЧКА СКУПШТИНА СРЕДЊЕШКОЛСКИХ НАСТАВНИКА У последњој скесци загребачког Ујезшка, врло добро уређеног органа „Друттва Хрватских Средњошколских Нрофесора", објављене су, поред осталога, стенографске белешке са изванредне главне скупштине истога друштва, одржане 10 јануара ове године. Како ове белешке имају, већ данас, вредност документа ових епских дана које у Југославији преживљујемо сви, а особено њени дубоко национални делови, ми желимо изнети на овом месту оно што је рађено на тој скушптини, служећи се при излагању и личним утисцима и успоменама. Те белешке имају вредност документа зато што дају пун израз садашњег стања свести хрватских средњешколских наставника у питању нашег народног и државног јединства — која још нису једно исто у свести многих Југословена — и, с друге стране, њихових гледишта на акцију њиховог друштва према једном и другом јединству. Из говора председника управе Друштва хрватских средњешколских професора, г. Д-р П. Карлњћа, и из документованог извештаја који је скупштини прочитао друштвени тајник, Г. С. Мусулин, на скупштини се чуло шта је рађено, пре десет и петнаест година, између загребачког и београдског друштва средњешколских професора, на јединству нашега народа. Из онога што су они изнели, и што представља један сталан рад, све обимнијих размера ми, данас, изазивамо у нашим успоменама све те драге и позитивне акције. Ми се сећамо узајамних честитки приликом годишњих зборова у Загребу и у Београду; присуствовања истима; изјавакоје, обичним али великим речима—јер значе једну велику веру и у правду и у право —говоре о заједничком културном раду; пута србијанских наставника у Загреб и у Љубљану (1911 год.). Све то, данас, може некоме да изгледа мало, тако мало, не само зато што представља временску прошлост, већ, поглавито, што представља, према ономе шта данас имамо остварено, прошлост веома малог дела. Али, ипак, то показује, и преко доказа рада ранијих генерација средњешколских наставника на данашњем делу, још и ову драгу ствар: сталну тежњу за што ближим културно заједничким радом, радом упознавања, зближавања, уједначавања онога што данас сачињава нашу државну заједницу, коју, и ми и они који после нас долазе, имамо да направимо пуном, једноставном народном и државном заједницом. Овај данашњи задатак представља један веома озбиљан посао, посао који — и ако излази из рада и осећајних расположења последњих пет страшних година — прелази та осећајна расположења. То је, једном речи, посао за који се тражи општа и хармонична сарадња свих оних Југословена који имају, поред једне особито фине интелигенције и ведрине ума, још и једну истрајну радљивост и веома израђену еластичност процедуре, која, не превиђајући различности тежњи и праваца, прикупља сличности да од њих направи ту једнобитну целину, коју страсно желе, од крајњих тачака