Просветни гласник

ХРОНИКА

» Маћедоније до најсевернијих делова Словеначке, сви они од пас који су у хармонији са народио-државним изразом садашњих тренута. Штампа, политичке странке и школа основна, средња и највиша — могу, интелигентним и истрајним радом, у релативно кратком времену, да остваре наше народно и државно јединство. Сва три поменута чиниоца имају све услове, најбоље што се могу пожелети, да тај резултат постигну, као што могу на случај рђаво постављених сопствених акција учинити да се право јединство постигне или сувише касно, или, чак, и оштети оно што је на њему већ урађено. Наставници средњих школа могу бити, и у својој уско школској и у широкој, друштвеној, активности, један од главних чинилаца на томе унитарном раду. У колико је њихова сопствена свест развијена у гоме правцу, у колико они сами осећају ово, несумњиво ново време, у голико ће они, и путем свога школског и путем свога друштвеног рада, пренети и на цело наше друштво, у коме се крећу и раде, ту унитарну свест. У колико смо ми успели да схватимо смисао прошлогодишње скупштине у Београду и ове, јануарске, у Загребу, ми налазимо да су југословенски средњешколски наставници дали доказа да се верује у њихову довољно развијену унутарњу свест и у њихову и готовост и подобност, интелектуалну и радну, да је пренесу и на наше друштво, нарочито на оне његове делове који још не схватају ово велико дело које је, најзад, остварено у нашем народу. Изванредна главна скупштина у Загребу — која нас овде занима нама је дала све доказе за једну такву веру, чак и онда када не превиђамо ни оне учаснике на њој који нису у савршеној хармонији са општим и главним изразом те исте скупштине. Дошла као наставак посла, започетог прошле године у Београду, на годишњем збору Српског Професорског Друштва, она је, у главном, завршила тај посао, давши начелни пристанак за остварење једног јединог друштва средњешколских наставника у целој Југославији. Читаоци Просвешног Гласника међу њима особено они који су, лане, участвовали на том незаборавимом скупу сећају се резултата рада те скупштине. Они се сећају да су „млађе геперације" захтевале што скорије стварање једног јединог друштва југословенских средњешколских наставника. Млађим србијанским наставничким генерацијама изгледало је да су њихови старији другови - - људи које су млађи веома ценили и као школске раднике и као јавне личности — криви, шта више, што та прошлогодишња скупштина није већ гада били скупштина југословенских, но само србијанских професора. Онај који пише ове редове један од тадашњих „млађих" - никада неће заборавити сву спонтаност, као и сву апсолутно неприпреману борбеност млађих, која је била више запрепашћење што то није унитарна скупштина, но што је била протест што је покрајинска. Неко ко је тада посматрао и веома борбено нападање млађих и отмену резигнацију старијих, морао је — кад је био непристрасан посматрач — осетити да