Просветни гласник

546

Просветии Гласник

иеди нису у истини ништа друго него што су световни закони данашњи. Васпитни значај оних првих у прошлости је био исти који ови други имају у садашњости. Зна се, међутим, да се друштво ни данас не васпитава толико законима писаним колико по законима културног развитка. Зна се и то да закони најмање важе кад су најоштрији и у најчешћој примени. То се доказује истином из културне историје, да је средњи век, када је била највећа верска затуцаност, био огрезао у највећим суровостима. Да бисмо се о овоме уверили, није потребно тражити језовите статистике криминала на Западу из средњега и новог века до најновијег времена, кад нам наведено посведочава и очувана хроника старога Загреба о односима градске и бискупске области тога града. Из те хронике се види да су загребачки каноници често издавали својим људима наредбе за пљачку, разбојништва и паљевину хране и читавих улица, па су и сами уцењивали, пљачкали, људе злостављали, убијали и жене бешчастили. Ако, међу многим другим примерима из садашњости, који сведоче да спушшање у црквено учење обично у животу (вери и цркви посвећених, а непросвећених, лица) стоји управо у супротности с моралом, поменемо ништа необичне туче калуђера разних вероисповести и на самом Христовом гробу око реда прослављања дана рођења и васкрсења највећег проповедника мира и љубави, онда се већ из тога може видети колико мало значи учити речи из Закона Божјег, чланове Вере и читати молитве, а не ићи на то да се узвисује учење вере. Јер богоучење без човекоучења, тј. учење о Богу без учења о човеку, верски и етички не значи ништа. И као што друштво за свој уздигнути морал може несравњиво више захвалити просвећености и уздигнутој правно етичкој и државноправној свести, тако се појединац за своје морално усавршавање од религије може надати добитима само од њеног рационалног учења. Међутим, може се узети као несумњиво тачно да се богословско-црквеним, мистичко-догматским учењем, код пробуђене свести о природности узрока и законитости појава у физичком и психичком свету, постиже само противно дејство према жељеном циљу, тј. појачава се сумња у истинитост чисто теолошких навода. Јер биготизам ис^ључује свако дубље објашњење и разумевање, пошто се, као што је познато, теологија заснива на ауторитету, а не на искуству, о чему сведоче речи: „Да вјера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божјој .. што је лудо пред свијетом, оно изабра Бог да посрами {лудре." Но, ипак се зато може наћи и подесан позитивни смисао таквих апостолских тврђења, као да у речима „Не претвори ли Бог премудрост овога свијета у лудост (Кор. I, гл. 1, ст. 27, гл, 2, ст. 5 и 20) аремудрост прелази у лудост, тј. лудо је оно што је одвећ мудро, што је једнострано, настрано, искључиво, претерано, сувишно. Права вера, дакле, не искључује мудрост, већ' само премудрост. Али, исто тако као што права вера искључује