Просветни гласник

Религија у Настави Вишег Течаја

547

сувишно мудричење, тако она не одобрава и не трпи у настави ни лажну или неразумну ортодоксију, каква се показује у речима Вилмановим: „Напусти ли се Надприродно, онда и Надчулно постаје неодржљиво" (ОМаМк а1б ВПс1ип§б1ећге). Јер под Надчулним треба подразумевати Идеално, и то рационално Идеално, што не стоји ни у логичкој нити у каузалној условљености, у опште нема ничега заједничког, са Надприродним, које припада само примитивном емпиричком мишљењу, док Надчулно као Идеално припада рационалном мишљењу. Пуна искључивост Ирационално-надприродног и Рационално-надчулног учинила је да, како за слепе приврженике вере, тако за *безумне отпаднике дд вере, подједнако не важе разумни разлози и протиЕ-докази. Јер као што необразован а у црквеној вери очуван човек не одобрава речи „нема Бога", „нема живота вечног", тако недовољно и неправилно образован човек, који је отпао од црквене вере, а место ове није примио једно више веровање, не верује да има Бога и да посшоји живош вечни. При том се у једном и другом случају не зна ни за иравога Бога ни за исшиниши вечни живот: за Бога и живот у иде/ама, Јер не знајући за Бога као персонификацију идеја и за вечни живот као живош у идејама, један и други препирач има исти појам о Богу као лицу и оба мисле на материјални живот. Зато што се не разумеју, не слажу се у мишљењу и веровању, а не разумеју се што с'е нису узвисили до идеја живоша. Тиме се најбоље доказује потреба да се културна религија, с тим и настава ове религије, схвати као учење о надћулшурном, тј. као учење о идејама, принципима, законима културног живота и развитка. Такво учење које у себи садржи реални животни идеализам или идеални животни релаизам, показује се као ешика живоша друшшвеног, као грана филозофије културе и моралне филозофије, показује се као филозофија религије и природе, као идеално посматрање и етичко објашњење живота. Шире објекте учења, поред оног најширег и највишег појма о Богу, веронаука налази у појединим животним проблемима из области моралности, који су постављени Исусовом науком. Тако на пример, и песнички и божански дух провејава Исусове речи: „И не судите, и неће вам судити; и не осуђујте, и нећете бити осуђени; опраштајте, и опростчће вам се" (по Луци, гл. 6, ст. 37), као и Причу о грешници, у речима: „који је међу вама без гријеха нека најприје баци камен на њу" (по Јовану, гл. 8, ст. 7). Тај проблем филозофије морала хришћанске религије за предмет решења има једну врло високу истину у пуној мудрости живота, показану у потреби и целисходности трпљења, помирљивости и праштања, изражену у изреци нашег језика: „Стрпљен спасен," (донекле и изразима „Бољи је мршав мир него дебела парница" и „Бежи од суда". На ову страну живота упућује и прича о одласку Исусову на Маслинову Гору, те маслинова