Просветни гласник

554

Просветни Гласник

извесно морали дуго комбиновати и носити у глави, што значи да су почињали мислити о филозофији веома рано. Сасвим је природно да тако млади аутори узимају свет као нашу представу, и на тај начин заступају филозофски идеализам. Ђаци — да се опет вратимо њима — нарочито се интересују за проблем спољашњег света, и када им наставник тумачи да чулни квалитети нису у предметима него у субјекту, они то лако схватају, јер слушају предавање са највећом пажњом. Исто тако њих интерусују и питања практичне филозофије, те у разним етичким теоријама траже директиве и обрасце за свој лични живот. Њима је више пута довољно само чути шта значи епикуреизам, стојицизам, скептицизам, песимизам, итд., па да одмах замисле у себи слично расположење и да* понашање своје почну удешавати према представницима тих доктрина. Пошто нам је изнео какви су ђаци, Пјер Мандус даје опширну и разложну критику данашње средњошколске наставе. Он мисли да је књижевност у средњој школи још увек одвише филолошка, а природне науке своде се на рашчланавање апстрактних појмова и комбинације речи, уместо да се посматрају и тумаче факта. У хемији и физици укорениле се дедукције; у математици има више чисто формалног материјала који се лако заборавља, него примене која би везивала ту апстрактну науку за живот. Историја је сва у датумима и сувом препричавању лекција, а морал и психологија излажу се већином по историји филозофије, док би за ђаке било интересантније и корисније да се покаже како се данас постављају и решавају главни морални и психолошки проблеми. Последице тога формализма у настави огледају се поглавито у томе што се цела природа замишља као једна збрка формула, дефиниција и других апстракција које ваља учити напамет, и што се глава напуни готовим судовима из ђачких бележака на часу и школских књига. До душе, истина је да оперисање речима и формулама најбрже води успеху, јер стаје најмање труда, али питање је шта остаје у духу и и докле трају такви резултати. Др. Лиц је лепо казао да тај систем наставе своди ђака на машину која не размишља него само памти, и кљука његов мозак оним што не може увек ни да свари, и он много жали што тело са свима својим чулима и мишићима једва учествује при развијању духа и стицању знања. После критике, Пјер Мандус излаже како би могао да се измени школски ирограм и да се поправе методе. Главно је при томе унети у средњу школу шго више живота, и непрестано имати на уму да су пред нама бића чија душа није Iади1а газа, него у њој има природних диспозиција и тежња о којима стално морамо водити рачуна. Емоционалне потребе и склоност маштању задовољиће настава из језика и литературе, а дијалектичке способности и тежње за универсалним сазнањем