Просветни гласник

Прилози

565

ми будемо удаљени из Крушевца, или и у ропство одведени, или, у најбољем случају, да се и сами мораднемо селити одатле својим кућама У Београд. С тога смо, под 7 фебруаром (25 јануаром) 1916, поднели акт Команданту места у Крушевцу, у коме смо изложили: шта је Држ. Архив и од куда он у нашој власти, приложивши у препису и акт немачке „Комисије за плен" од 18 јануара 1916; и у претпоставци да ћемо се нас тројица можда селити у Београд, молимо месну команду да да своје одобрење на то да се за чување „Архива", на случај наше сеобе, поставља од наше стране нарочити Одбор, и то: г.г. професори крушевачке Гимназије Радован Јовановић и Митар Трипковић, и свештеник цркве Св. Ђорђа Љубодраг Јаковљевић, по њиховом претходном пристанку; за непосредног чувара или „кустоса" Архива одређује се, пак, Душан Миљковић, писар београдског првостепеног суда, који није војни обвезник. Командант Гертнер је нашу представку усвојио, на акту ставио „одобрено", и утврдио то својим потписом и печатом. У уверењу да смо тако, с обзиром на тешке прилике, наше дело добро привели крају, да смо „Државни Архив" на све евентуалности довољно осигурали, ми смо се предали уверењу да се немамо бојати какве даље опасности за њ. Љуба Ковачевић је примио кључеве од све три собе, и како су настајали пролетњи дани, он је по читаве часове преко дан проводио у „Архиву", прегледајући га и сређујући, са пуно љубави и преданости. Тако је то трајало до месеца априла 1916, када нас двојицу, Ковачевића и потписанога, једног дана позва к себи шеф месне полиције. Ми смо се одмах побојали да то не буде због „Архива". Наша се бојазан и обистинила. Капетан Цанкел — тако се звао шеф „извештајног одељења" — тражио је да му објаснимо каква се то архива налази код нас. Ми смо то учинили. Шеф полиције нам је љутито одговорио на наше објашњење да он има налог да „Архив" одузме и пошље у Београд, и да ми не треба да смо с тога у бризи, јер ће се, вели он, све то тамо понова уредити и бити позвати Срби да то ураде, на чак да и ми можемо поћи тамо са „Архивом", ит.д. Кад сам ја поставио питање: кад је и којим путем он добио налог од Гувернемана, шеф полиције био је у недоумици како да одговори, изјаснивши се најпосле да му је налог учињен телефоном. Очевидно: налога за одузимање „Архива" није било, но је шеф полиције сазнао за њега, и ко су му чувари, и с тога нас позвао да ближе испита и провери своје неодређено сазнање. Од кога је, и како, Цанкел дошао до тога сазнања, остало нам је непознато. Најзад, после дужег објашњења, остало је на томе да кључеви остану и даље код иас и да ми и даље чувамо „Архив", шеф полиције није више инсистирао на том да га одузме и у Београд пошаље. Ускоро затим, капетан Цанкел је премештен из Крушевца, али на жалост, у сам Гувернеман у Београду — што је тек сад садржавало праву опасност, јер он баш отуда може порадити да се „Архив" одузме, пре или после. Тако је и било. На дан 30 маја (по новом кал.) 1916 године, нови шеф извештајног одељења (№сћпсћ1:еп-51:е11е), капетан Венедиктер, позвао је к себи Ковачевића и мене, и саопштио нам у оригиналу деггешу из Гувернемана којом се заповеда: да се Државни Архив одмах спроведе у Београд, са даљим налогом да се телеграмом јави дотичном (VIII) одељку Гувернемана да је Архив експедован. Ово је сигурно било дело Цанкелово.