Просветни гласник

566

Просветни Гласник

Пред овако категоричком заповешћу нису помагали више никакви разлози; а шеф полиције је изјавио да он има само да изврши заповест, за њега обавезну. Ми пак имамо само да му Архив предамо, и ништа више. Онда смо ми захтевали да се бар пренос изврши са свом потребном пажњом. Јер ваља знати да је Крушевац био тада просто препун аката сваковрсних државних архива, и све се било острвило на пљачку те врсте, па ма где акта била и ма коме припадала. Окупациона аустријска власт није ни прстом мрднула, нити да своје војнике спречи да по разним локалима нагомилане архиве не избацују напоље, нити да наше домаће шпекуланте сузбије да акта не односе. И после више година од тада, још се у Крушевцу по месарницама и продавницама роба увијала у разна акта и листове сваковрсних протокола, почев од „деловодника", па до важних интабулационих књига разних судова. Наш „Државни Архив" спасен је био од ове несрећне судбе. Наш други захтев био је да нам шеф полиције изда писмену потврду (Ве5сМеш§ип§) о пријему Архива од нас. Ми смо тај захтев образложили тиме што смо и ми дали Немцима писмену потврду о пријему „Архива", па је потребно да и ми можемо његово отуђење кад било објаснити. Шеф полиције најзад је пристао да нам даде писмену потврду о одузимању „Архива". А вероватно пе дајући велику важност тој обвези за коју је покривен наредбом Гувернемана, он пусти да ми сами саставимо и текст реверса, не погађајући главну мисао коју смо ми имали и коју ћу ниже објаснити — и раније кад смо и од немачке „Комисије за плен" тражили и добили обратно писмено потврђење од 18 јануара 1916 о уступању Архива нама. Ми смо се радо и брзо користили дозволом да сами саставимо садржину писмене потврде. Још истога дана шеф полиције је потписао и печатом утврдио реверс који сам ја био саставио и на немачкн превео. Тај докуменат у српском преводу гласи: Писмена аошврда (Везсћешј§ип§) Ц. кр. Окружна Команда № 30. маја, 1916. Крушевац. Да бих српски „Државни Архив", т.ј. збирку старих писама, аката и књига, по вишем наређењу, у Београд пренео, ја сам га у, од прилике, стотину великих сандука спакован, од Господе: члана српске Академије Наука и Државног Саветника Љубомира Ковачевића и Државног Саветника Живана Живановића примио, пошто су именована господа „Архив", у децембру пр. године, од немачке комисије за ратни плен у Крушевцу, на слободно располагање добила и до.сада га чувала. Овај пријем се потврђује овим писменом. Печат Венедикшер, с. р. Ц. и к. извештајног одељења војног генерал. гувернемана (Србија) Сутра дан (1 јуна по нов.) почет је утовар Архива у вагоне, и одмах затим извршен његов пренос за Београд. Нама је остала утеха да смо у тешким приликама учинили што смо могли. Ми смо сматрали наш „Државни Архив" као неотуђиво добро српског народа и његове историјске прошлости. То сматрање нашло