Просветни гласник

54

Просветни Гласник

сантнија музички. „Анђео," „Зрачна свила" и „Младост," нарочито прва, имају пуно осећања и велику мелодијску линију. Што се тиче II свеске, композиција за мушки или мешовити збор, учинићемо одмах општу напомену да Г. Милојевић не тражи овде везу нових хармонија, суседних трозвука, и комплицирану хроматику импресионистичких намера. Он овде употребљава диатонска средства за израз импресионистичких програмских идеја. Он рукује формом зналачки, и успева да, на основу позитивних теоријских знања, изрази своју уметничку индивидуалност. Са изузетком бр. 6 и 7, које нису довољно проживљене као целина и које немају своју физиономију, довољно субјективну, све остале песме имају осећања и носе карактерне одлике Г. Милојевића. У свима њима осећа се један драмски акцент, који је нарочито силан и изразит у „Изгнаничким песмама". Мелодијска линија ових песама има и један акцент лично Г. Милојевићев. Бр. 1, „Југословени", рађен је више у рецитативном стилу, често пута итзопо, што овој композицији даје један снажан ефект. Песма бр. 2, „Ноћ," прозрачна је и лелујава у целом своме склопу, и употреба тонског рода А <лиг- а је врло подесна за оваква расположења песничка. Бр. 3, „Љубичице", има, исто тако као и „Ноћ," пасторалног осећања, и у мелодијском своме кретању има живости, а на месту „а љубице мирисаве" карактеристичан прелаз у други тонски род, сличан ономе из „Суморан дан" на месту: „Свуда пустош и осама царује и влада", који је прелаз врло често у употреби код Г. Милојевића. На крају је употребљен ог§е1рипИ на тоничном трозвуку са квинтом у ћазз-у, која сугерира осећање пасторално. Бр. 4, „Лептир и Ружа", као и „Ноћ", у својој целини има архитектонски стил Вгаћтз-ов. Ова песма, да ли својом поезијом или чиме другим, не знам од куда подсећа ме на „Свадбене дарове" од Дворжака. Можда ја имам ово осећање отуда што ми она сугерира један начин чисто словенског изражавања. Нарочито онај део у 6 /з такту дише чисто словенским колоритом, које због ритма, које због мелодије и хармоније. Завршни став у а то11-у, који је контраст програмски, јест врло интересантан, тим пре што је израз бола једне трагедије поетично изражене. Од највећег уметничког интереса су „Изгнаничке песме" бр. 1 и 2 и „Дуго се поље зелени." Поникле, и као поезија и као музика, на острву наше народне одисеје и у Солуну, ове „Изгнаничке песме" носе отисак једног дубоког бола, једнога крика који је јецао у сенци маслина и чемпреса тако дуго, тако дуго... И ако је крик „Боже, чувај снагу рода, сваког^нас је дана мање" био самртни крик једнога народа који је своју крв нештедно