Просветни гласник

58

Просветни Гласник

Чемерница, па Борја, Влашић и Враница. Око Сарајевског поља су ближе и даље Бјелашница, Трескавица, Лелија. Ниже су: Озрен, Рапте, Коњух, па Романија и Јахорина. Између Чехотине (не, него Ћотине) и Таре је Равна гора „са највишим врхом Великом Љубичном" (2239 м.). Овде треба приметити да је Љубична (боље још: Љубишња) засебиа планина, а не врх на Равној Гори, коју до сада нисам нашао ни у бољим картама ове области нити пак у литератури. Са Мајевицом и Јавором писац свршава босанске планине. Као наставцн ове две последње планине „раскрилиле се преко Дрине српске планине у два дијела: једно од тих крила иде према истоку до Мораве, па онда прелази у балканске огранке, док друго иде према југо-истоку па се завршава на саставку Ибра и Ситнице". Ја не уносим овде никакву своју примедбу, али морам рећи да је пишчево закључивање недопуштено слободно. Као представнике српских планина у овоме делу Србије писац је изабрао Цер, Влашић, Маљен и Јелицу, које су, по њему, наставак Мајевице. Наставак босанског Јавора је Златибор, који је једним седлом подељен на северну Тару и на јужни Златибор. Колико је овде погрешнога! На Златибор се наставља Златар, а на овај Гиљево (не: Гиљаво) — тако мало вредно помена — и на истоку Голија. Рогозна је између Ибра и Рашке (не: Раче). Ја не разумем зашто писац за овај део Србије није узео много изразитије и познатије морфолошке целине; избор му је несрећан. 5. кариашсни огранци су у нас између Мораве, Дунава и Тимока. „Поречку ријеку и њезину притоку Црњику (очигледно треба: Црнајку) дијеле наставци Трансилванских Алпа, што пређоше Дунав на Жељезним вратима, на двоје: на Мироч планину (623 м.) и Дели Јован са Црним Врхом (1201 м.) на истоку, и на Јањичански вис (522) и Велики Крш (1185 м.) на западу." Само се по себи види да је ово груба грешка, коју писац није смео никако пропустити да не поправи. Треба: Поречка река и Црнајка деле Трансилванске Алпе... Грешке у котама (Мироч је виши) и именима ни овде нису изостале. Нећу ни ово да прећутим: „На сјевер Ресаве простиру се Хомољске планине са Купиновом главицом (994 м.) и Кучај планина (1188 м.), а онда дијелећи дугодолину Сврљишког Тимока од Нишаве, повукла се смјером од истока према западу Сврљишка планина са Зеленим врхом (1360 м.)." Све ово писац убраја у огранке Карпата с ове стране Дунава. Колико и нетачности и неслагања! 6. Балкански огранци наши налазе се само у Старој Планини, у колико је она наша, будући гранична. Погрешно писац Вршку Чуку (1739 м.) меће у највише врхове на Старој Планини; она је тачно за 1000 м. нижа. Је ли било доста само оволико рећи о балканској системи у нашој земљи? 7. Родопски масив писац је поделио на источни кристаласти и западни палеозојски, линијом Преспа, Скопље, Митровица. Ту су: Авала, Космај, Рудник, па „изнад Голијске Мораве и Груже диже се троугли Котленик са Црним Врхом (768 м). У кри-