Просветни гласник

Оцене и Прикази

50 Г

Словеначка Књижевшст (Београд, 1920) од Д-ра И. Пријатеља. То је било све што је као најважније иретходило књизи Г. Јотића. После уједињења јавило се још веће интересовање и оправдана потреба за оваквим и сличним књигама, поглавито ради школа, по чијем се новом програму мора учити и словеначка уз српско-хрватску књижевност. Г. Јотић је хтео да задовољи ту потребу и намера му је за сваку похвалу. Али, он је радио тако да се приказ о његовој књизи мора претворити у дугу листу различитих погрешака, које налазимо на свакој страни. Г. Д-р Ф. Илешић објавио је своју критику ( Пр. Гласник, 1921, јун-август, 473—478) о њој, али како нам изгледа да је његбв приказ, поред све исцрпности. писан са извесним обзирима, то неће бити излишно да се неке ствари с наше стране више нагласе, како би се показало да се овако не пишу ни научне књиге ни школски уџбеници. Г. Јотић је био вредан после рата, а обећава нам и штиво из словеначке књижевности и граматику словеначког језика. Сваки труд је за поштовање, нарочито ако нису иза њега трговачке побуде. То се мора рећи, јер су ратне прилике из основа промениле многе ствари и створиле поратне трговце-књигописце, нескрупулозне шпекуланте, који, као и остали трговци, излазе на књижевну пијацу и продају рђаву робу. И све док се буде ћутало, они ће безбрижно настављати своју трговину и пунити џепове. Не мислимо да убројимо ту и Г. Јотића, али је баш ради тога потребна искрена реч о савесности и спреми са којима је радио ову књигу. Неке од напомена, речене сада, можда ће му бити од користи за будући рад. Главни извор Г. Јотића била је КгаГка 2^0(1оута Д-ра И. Графенауера. Његове речи да је радио и „по другима" начиниле су нас радозналим да потражимо те „друге". На жалост, сем поменуте књиге Г. А. Гавриловића, која је за данас сасвим застарела, нисмо могли наћи друге изворе. Према томе, литература Г. Јотића није богата. За жаљење је што није имао већи број словеначких расправа, или бар још коју Исшорију Словеначке Књижевности. Али ни то није довољно. Мора се познавати целокупни живот једног народа, а што је још најважније, морају се прочитати дела из једне књижевности, па да се сме писати о њој. Г. Јотић све то није учинио, јер у његовој књизи нема ни покушаја да се који писац прикаже по личном познавању. Т.. Илешић је рекао да је: „Г. Јотић механички скраћивао свој словеначки извор", и његово је тврђење тачно. Од словеначке књиге (303 стрД, добили смо један слаб српски извод (108 стр.) Само, Г. Јотић је узео туђу књигу, радио је што је хтео, а то није смело да буде. Он је себи доавалио једну велику некоректност, а затим је дао врло много података из <којих се види: 1) да није свуда схватио свој извор и 2) да не познаје предмет о коме је хтео да пише. Он просто скраћујр ПТли" лреводи, У оба случаја чини погрешке. Поред оних — пуне/^^уири