Просветни гласник

502

Просветни Гласник

стране — које је изнео Г. Илешић, има их још толико и таквих да је чак немогуће све поменути, и ако би била срамота да остану у другом издању. Нескромно је када каже Г. Јотић у предговору да је његова -књига „прва која пружа могућност изучавања Историје Словеначке Књижевности у нашим средњим школама". Са поменутим књигама Г.Г. Поповића и Пријатеља може се радити у најстаријим разредима, јер, « ако нису подешаване да буду уџбеници, оне су без материалних погрешака. Историју Словенаца Г. Јотић излаже врло кратко и непрегледно. Могло се рећи што више о словеначком животу под домаћим војводама, а нетачно је да је главна одлика Словенаца „упорност и осорност". Излишно је помињати у оваквој књизи и женску чељад, „која се одликује врсном лепотом", а важније појединости за илустрацију књижевног развоја и не поменути. Параграф 4 носи наслов: „Култура. Језик. Писменост" и овако почиње: „У опште, она није на високом ступњу. Разлог за то налази ес у немању нижих школа".... Пре свега, шта није на високом ступњу: култура или писменост ? Било једно или друго, нетачно је и не потиче из наведеног разлога. Затим, да ли је ту реч о ранијем времену или о садашњости? То се морало рећи. Г. Јотић тврди да се школе „недовољно" г посећују, а одмах у идућој реченици ће навести како је број неписмених врло мали. Враћајући се на народне особине рећи ће да је народ „бистар и талентиран", а у чему се то види, он не каже. По њему, у словеначком језику се „нађе и по нека туђа реч" (10). Зашто само „по нека"? Појмљиво је да у језику који је вековима био у додиру са немачким и талијанским, мора бити страног утицаја и доста речи туђега порекла. Када се каже да је словеначка књижевност дала „велике песнике европскога гласа", волели бисмо да чујемо на које он мисли, јер љубав према једној књижевности не може и не сме да правда никакве хиперболе. Наглашавајући да је настао „нов подмлађен живот у Словеначкој Књижевности", Г. Јотић наводи за разлог и то што је Д-р Исидор Цанкар почео уређивати пот т 5уе^, а песник Отон Жупанчић ЦиМјапзШ 1^оп. Ако је Д-р Цанкар одиста и подигао Оот т који је био сасвим клерикалан и консервативан лист, то не значи да је он подигао и словеначку књижевност. ЦиђЦапзШ 2 уоп\ е уређивао Жупанчић кратко време, у доба рата, онда када је и словеначка књижев•ност само ^животарила (забрањена Матица, обустављен 81оуап, итд.). Истицати то као узрок некаквог „подмлађеног" књижевног живота, а уз то, када се зна да је то било и прошло, значи не познавати садање прилике у словеначкој књижевности. Г. Јотић наводи да „Словенци, писци Историје Словеначке Књижевности" деле целокупну словеначку књижевност у „осам периода