Просветни гласник

10

Ту државну катастрофу осети аустријски двор још теже кад је опазио да Французи бацају свој поглед и на суседне покрајине с намером да их отргну од Аустрије и припоје Илирији. Чим су Французи посели нове покрајине, прва им је брига била да задобију симпатије нових поданика: у ту сврху стали су да проводе реформе у свима областима социалног и политичког живота, и уносе дух слободе и толеранције у државне институције. Одмах су прогласили верску равноправкост, немачке школе заменили народним, у државне законе унели већу хуманост, итд. Слободнији дах српеког и хрватског народа под новом француском владавином утицао је благотворно и на суседна племена која су остала под Аустријом, и ивазивао је у њима све веће расположење према Французима. То расположење је порасло још јаче кад је Наполеон ускрсао мисао о некадањем илирском царству, и тиме пробудио старе снове о величини и моћи илирског цлемена. Бачена мисао Наполеона пала је на плодно земљиште: народне поглавице, занесене мишљу о ускрснућу старог царства, ступише у додир с француском владом, и према њеним интенцијама развише јаку агитацију за њене нове политичке смерове. Распирујући незадовољство против Аустрије по Хрватској и Славонији, пређоше чак и у Угарску, да и тамошње своје саплеменике придобију за нову мисао. Аустријски двор, забринут за будућност својих јужних покрајина услед француског ровења и иародног врења, посвећује већу пажњу догађајима на југу монархије и предузима све мере да паралише француски утицај. У тим тренуцима забринутости, у двору искрсава на површину Урош Несторовић, тадањи дворски агент, с предлозима како би се монархија спасла од нове опасности. Урош Несторовић (рођ. 1765), после свршених филозофских наука у Бреслави и правних у Бечу, постао је канцелиста и заклети нотар код ђака Оклобџија де Куков Град; вратив се у отаџбину, он се почео руским начином потписивати: „Д. Николајевић Оклобџија", те је од тога доба презиме „Николајевић" узео као књижевничко име. Николајевић је био рођен за архивског истраживаоца. Вредан и покретан, он је у више архива, у местима у којима се бавио, ушао да проучава питање наше просвете XVIII и с почетка XIX века. Тако је он радио у месном архиву епархије у Плашком, и иарочито у бечком полицијском и другим архивима; он је један од првих, из млађе генерације научних радника, који је осетио големо богаство бечких архива за питања која се нас тичу. И ако врло млад, и врло кратка живота (умро 1914), он је публиковао I ише својих архивских студија. Његови су радови — колико нам је данас могућно да их раштркане забележимо: — 1) Просвешнп рад Јована Мило/евића, Карловци, 1910; 2) Преписка ђенерала Будислава Буднсављзвнћа (1790—1862), Карловци, 1911; 3) публикације неколико писама Карађорђевих; 4) рад о побуни у Босни од 1836; 5) Нови арплозн за бпографпју аеснша Јов. А. Дошеновнћа, 1914 (КњигаМатице Српске, бр. 46: Чланци и прилози о српској књижевности прве поле XIX века). Још је спремио једну збирку неиздатих писама Лукијана Мушицког из архиве плашке епархије; рукопис је пред рат поднет Матици Српској. — П. П.