Просветни гласник
Меланхолија
19
околностима да се изопачи, потенцира и стабилизира. Оно што карактерише меланхоличан темпераменат, озбиљно расположење, може да се извитопери и укорени тако да пређе у болест трајног душевног нерасположења, бола и жалости. Онда наступа опасност. Једна карактеристика индивидуалитета престаје да буде карактеристика нормалног карактера, и постаје душевна болест. Та душевна болесг зове се меланхолија. Меланхолија се, као што се види, равликује од меланхоличности темперамента. Она прелази границе нормалног душевног стања, и улази у категорију болесних душевних појава. Меланхолија, као психолошкопатолошка појава, јесте карикатура духа. Једна болест има свој тип, формиран извесним основним одликама, на основу којих се поставља њена диагноза. Али тај тип не јавља се свагда у истој форми код сваке индивидуе. Разни узроци чине да се иста болест, према приликама, појављује у различитим вариантама. Исти је случај и са меланхолијом. Основно обележје меланхоличног лудака јесте душевни бол. Међутим, код разних болесника меланхолија се може изразити на разне начине. Од вредности је, пре свега, поменути једно органско-психичко стање које личи на меланхолију, али које се не сматра као душевна болест. Оно је пролазне природе, и после извесног времена ишчезне природним током. То меланхолично расположење наступа код омладине у доба када почне преживљавати период полног сазревања. Занимљиво је понекад пратити тај период пубертета код ученика. Нека промена, очевидно, опажа се на њима. Глас је њихов дубљи за читаву октаву од детињег гласа. Извесни делови тела покривају се длаком. Нека неодређена чежња, више или мање, распиње њихову душу. Постају осетљивији за спољне утиске. Та осетљивост испољава се понекад прављењем стихова који значе бол. У телу се осећа неки нагон који доноси неспокојство. Сентименталније природе певају о светском болу, о долини плача, о драгани која узнемирује срце, о тежњи за идеалом, о душевној патњи, и т. д. Усамљеност је пријатнија него улична хука, јер се под окриљем усамљености лепше сањари. Под неповољнијим околностима и неразумнијим васпитним делањем може се зачети опасна мисао о ништавилу живота. Онда се меланхоличан сентименталац лаћа чак и револвера или отрова, и извршује самоубиство. Овај период пубертетне меланхоличности јесте једна физичка и душевна криза, кроз коју организам пролази са више или мање потреса. По правилу, та криза се свршава без крупнијих штетних последица. Младић се у свом развићу прилагођава тим кризама, тако да оне за већину посматрача прођу неопажено. Али то не значи да је тај део живота у коме човек прелази из детињства у младићство, у опште без значаја. На против, педагогика о њему мора водити скрупулозно рачуна. Детињство и мужанство су Сцила и Харибда васпитне вештине. Цело 2*