Просветни гласник

20

Просветни Гласник

питање о васпитању своди се најзад на то да се брод васпитаникова живота спроведе кроз тај теснац без судара и наседања. Како треба организовати посао васпитања па да дете — напуштајући колосек који му породица трасира у најранијој младости — уђе у стабилан колосек социалног живота без злоупотребљавања младости — ето то је питање које чини језгро педагошке вештине. На жалост, овај меланхолични период младости — тако да га назовемо — и ако је од судбоносног значаја за цео будући живот једног младог човека, не привлачи неку особиту пажњу родитеља и наставника. Случај је главни васпитни фактор већине дечака. Остављени сами себи, они упознају живот онако како им га случајан стицај прилика прикаже или створи. Према томе да ли ће тај стицај околности бити добар или рђав, и васпитаник испада задовољан или незадовољан. Девојка пада у канџе несрећне љубави, и постаје жртва једне болне чежње, која јој упропашћава душу. Младић у многоме наилази на неразумевање околине у којој живи, и често долази у сукоб с њом, осцилирајући између инстинкта своје природе и стеге спољашњих конвенција; он клеца, пада и диже се, док не формира свој дух по калупу егоизма и песимизма, које му је живот наметнуо. Стекавши уверење о потреби саможиве борбе за живот, он не може да иде кроз свет с гранчицом љубави, већ с мачем зловољне силе и рушења. С тога, да би се избегли спрудови на које омладина дшже насести, нужно је да њени васпитачи имају више смисла за разумевање младићског живота и више способности за управљање. Ђачку муку не треба повећавати. Умно напрезање младог створења, у коме све превире, не треба скретати тамо где га вреба несрећа нервне исцрпљености и можданог дегенерисања. Нервозна деца и невропатични омладинци у данашње време нису ретка ствар. Ко сме порицати да један од узрока томе злу лежи у несрећном систему наставе и васпитања, под чијим теретом младеж стење? Децу дакле треба пре свега добро проучити и разумети. Затим треба умети радити с њом. Потребан такт у опхођењу, увиђавност у оцењивању ситуација, широкогрудост у схватању ђачких и наставничких дужности, достојанствена питомост у понашању према ученицима и људима, отменост и солидна стручност у раду и настави, умерена запосленост и обилат одмор — то су маљеви који школску меланхолију туку у главу. Васпитаници морају доћи до уверења да њихови васпитачи узимају учешћа у њиховим жалостима и радостима. Без тог удубљивања у васпитни посао, школа и кућа могу више унесрећити васпитаника него га расположити за живот. Ако се оно мутно и мрачно нерасположење које гњечи душу младих људи, таквим разборитим васпитањем не отклони, оно се апотекарским медикаментима неће уклонити. Прваи основна формаправе меланхолије, каопсихолошко-патолошке појаве, јесте она меланхолија која је позната под именом те1апсћоИа зтркх. То није увек опасна форма меланхолије. Њу имају и многи људи