Просветни гласник

М е л а н х о л и ј а

23

делови тела остану у ономе положају у коме се наместе. Као да је изгубио моћ говора, уста не отвара. Спољашњи утисци не чине на жега никакав ефекат — он је неспособан да их прими, а још неспособнији да их прерађује у свести. Свест је помрачена. Ток представа заустављен: само жалосне представе појављују се у свести. Болесник пзда у очајање, и с времена на време дубоко уздахне. Лице му пружа импресију нечега празног, нечега што личи на маску. Себе сматра за веома рђаво створење, које је раније грешило, крало, вршило разна неваљалства, и сада мора и треба да испашта. Тело пати од констипације. Сан тешко долази, а и кад дође, нарушава се страшним сновима. Према раду пациент осећа одвратност. Устајање и одевање врши с тешком муком. Понекад неће ништа да једе, или му треба по пола часа да принесе кашику устима. И онда каткад настаје потреба да се такав болесник — да би се одржао у животу — храни вештачки помоћу једне цеви којом се кроз једњак уноси храна у организам. Ако се то не чини, он стално вене и копне, док најзад не умре. Смрт му у осталом не пада тешко : шта више, он чезне за њом, јер је сматра избавитељком од мука. Као што се види, дакле, из овога што смо до сад о меланхолији казали, сваки меланхоличар пати од душевног бола и душевне депресије. Али разни меланхоличари показују разне форме у којима се патологија њихове душе изражава. Један константан меланхоличарски тип не постоји. Али у опште узевши, може се казати да појава страха, фиксидеја и чулних обмана у меланхолији, јесте доказ да је болест доспела до највише тачке развића. Кад једном дође до своје кулминације, болест, тако развијена, може трајати месецима и годинама. У том свом трајању она има своје тренутке напада, када болест узме маха, и тренутке попуштања, када се бес стишава. Ово стишавање обично настаје после подне и увече. После свега што је до сада речено, могли бисмо се запитати: каква је разлика између меланхоличног расположења једног здравог човека и меланхолије једног меланхоличара? Здрав човек, баш и кад је, услед неке тешке песреће, дубоко депримиран и душевно утучен, ипак не остаје затворен за спољашњи свет. Он, истииа, не показује интереса за оно што се око њега збива, али може да показује. Он је сличан мислиоцу који је удубљен у један проблем, али који је свестан и себе и свог положаја и своје околине. Представимо себи, на пример, тугу несрећне мајке која је изгубила свог јединца сина. Она седи погружена у куту собе где је покојник боловао своју болест, и — ни од кога неузнемиравана — тугује за њим. Стање то, рекао би човек, исто је онакво какво је стање једне меланхоличне пациенткиње. Па ипак има разлике. Ова ожалошћена мајка није мртва за појаве које се око ње дешавају. Она, бар с времена на време, обраћа пажњу и на остале чланове породице, на своје сроднике и суседе, она