Просветни гласник

24

Просветни Гласник

прима спољне утиске и реагира на њих. Главна њена мисао је, истина, сконцентрисана на један предмет, али њене споредне мисли, тако да кажемо, имају могућности и времена да се такође манифестују у свести. Да бисмо још боље уочили карактерне црте меланхолије, учинимо једно кратко упоређење између ње, с једне стране, и параноје и неурастеније, с друге стране. Параноја је душевна болест у којој болесник гаји у себи неку луду фиксирану идеју која својом јачином опредељује целокупно његово држање и понашање. Једна врста те параноје, звана рагагкла регзеси*опса, одликује се лудом мишљу гоњења: болесник верује да је цео свет дигао хајку против њега и гони га. Међутим, ми видесмо да и меланхоличар пати понекад од луде мисли гоњења: он, на пример, види вешала која његови гониоци спремају за њега. Само, између те две врсте гоњења има разлике: меланхоличар сматра да они који га гоне, треба да га гоне, да он осуду заслужује, да његова поквареност треба да се казни, једном речи, верује да је из основа рђав човек и да као такав треба да иснашта праведну одмазду. У параноји тоганема: паранојичар сматра да неправедно страда, и с тога мрзи уображене гониоце, оптужује их за неправду, и најзад се лаћа оружја да се за ту неправду освети: он се не устеже да изврши и убиство, само да би се осветио за неправично гоњење. Између меланхолије и неурастеније разлика је у томе што је у првој ишчезло свако осећање љубави према породици, и то за свагда, док у другој оно постоји. За меланхоличног лудака, породица не може бити предмет пажње и љубави, он је неосетљив и туђ за њу, он не осећа никакву наклоност према њој. Неурастеничар, на против, осећа се чланом породице. Кад га ћудљивост мимоиђе, он тражи прибежиште у породичном кругу, он осећа топлину даха својих драгих, живи за њих и с њима. Што се тиче узрока меланхолије, психиатрија нас учи да појава њена може наступити поводом тужних догађаја који дуго притискују душу, тешких болести које изнуравају и тело и дух, претераног духовног напрезања, изазивања наследних диспозиција, и т. д. Међутим, несумњиво је да код свих душевних болести, па следствено и код меланхолије, мозак је онај орган који једино долази у питање. Чим дух не функционише како треба, значи да мозак, или, још тачније речено, мождана кора, не одговара свима условима од којих зависе њене нормалне радње. Проматрањем мозга у случајевима душевних болести може се доћи до овог закључка: код неких душевних болести јасно се примећује да је мождана кора начета на известан налин, т. ј. показује неки дефект; код других душевних болести мозак, односно мождана кора, изгледа сасвим здрава и читава, дакле неповређена. Према томе, душевне болести би се могле поделити у две групе: у прву спадају оне болести које су