Просветни гласник

Меланхолија

25

везане за анатомски поремећај мозга, а у другу групу спадају оне болести код којих се такав анатомски поремећај не може доказати. Душевне болести прве групе могу се назвати органске психозе, а душевне болести друге групе зову се функционалне психозе. Меланхологија је функционална психоза. Код ње ми одиста не видимо никакве анатомске промене у можданој кори. Али, ако меланхолија није органска психоза, то још не значи да је мозак једног меланхоличара исти онакав какав је мозак здравог човека. Из самог факта да интелигенција једног меланхоличара није нормална, ми закључујемо да се у његовом организму, па следствено и у његовом мозгу, извршио неки физиолошки процес који је пореметио духовне мождане функције. Тај процес вероватно је известан процес тровања, сличан оном процесу који постаје кад се у организам унесе, на пример, опијум, алкохол, морфиум. То је једна врста ауто-интоксикације, дакле самотровања, које се оснива на извесној поремећености у функцији храњења ћелица. Кад човек пуши опијум, кад попије већу количину алкохола, онда „изгуби памет", т. ј. доспе у једно стање које личи на функционалну психозу: мозак је здрав, али не ради добро. Не ради добро зато што је у организам унесен отров. У стању меланхолије тај отров није унесен директно споља, али је створен физиолошким процесом. Питање о лечењу меланхолије свакојако спада у делокруг струке специалиста за душевне болести. Меланхоличар је болесник, и као такав треба да иде у болницу. Сасвим је погрешно оно мишљење лаика, који верују да ће излечити меланхолију приређивањем разних разонођења и веселих сцена ради увесељавзња болесника. Тај метод дистракције не само да не користи оболелој души, него јој директно шкоди. Меланхоличар се још више дражи кад гледа весеље и вреву, и кад се нађе у средини чаршијске хуке и великоварошког џумбуса. И здрав човек, кад падне у тугу, радије се новлачи у усамљеност и тишину; жагор веселог света му је тежак и несносан. Исти је случај и са оним који болује од меланхолије: њега ке само не треба водити у велику варош, у весела друштва, у свет разноврсних утисака, већ га, на против, као болесног човека треба сместити у кревет и обезбедити му потпуну тишину. Познати немачки психиатор К. V. КгаШ-Еђш§; поставља у лечењу меланхоличног лудила ова начела. ') 1. Болесника ваља оставити на миру, и никаквим дражањем се тај мир не сме реметити. Његова претерана осетљивост не трпи никакве савете, утехе, разговоре, и т. д.

! ) КгаШ-Ећт§, [.ећг&асћ &ег Р$усМсЛг1е, Вапс! II, стр. 48—52.