Просветни гласник
42
Просветни Гласник
Проницави Гете изражава ту психолошку зависност на следећи начин. „Чим се изветри интересовање, заједно с тим ишчезава и памћење". Присуство памћења, то јест, способности поновног стварања (репродукције) неизмењених представа, међусобне повезаности оделитих мисли и низа мисли, осећања и тежња — то је први и неоходни услов образовања. (Свршиће се) (Превод Ј. Макеимовигћа) ЕДУАРД ШУЛЦЕ
ВАСПИТАЊЕ ПОМОЋУ ИНДИВИДУАЈШЕ АКТИВНОСТИ АгћеИззсћик, школа рада — двосмислен израз који изгледа да значи васпитање основано на ручном раду, а који значи нешто сасвим друго; идеја која је заједничка свима великим васпитачима, Монтењу или Русоу, Локеу или Спенсеру, али коју је систематизовао немачки теоритичар Кершенштајнер : та формула је постала данас полазна тачка или изговор за многобројне дискусије, инициативе и реформе. АгдеНзасћпк, то је васпитање помоћу рада, али рада слободног и спонтаног, то је васпитање помоћу индивидуалне активности; с гледишта интелектуалног, на пример, то је стицање појмова личним открићем, или бар искуством. Тако дефинисана, школа рада је реакција противу традиционалних наставних метода, противу вербализма и интелектуализма: то је активно учење стављено на супрот пасивном држању многих ученика нашег доба. Централна идеја школе рада, то је тражење и искоришћавање извора интереса код детета и дечака. То није „привлачна" школа, која је у једном тренутку била препоручивана: привлачност долази од васпитачева напора, то је утицај, акција која је дошла с поља; ингерес који треба тражити и искористити, то је на против унутрашња и латентна снага детета, снага окренута спољашности: тај спонтани ннтерес (који, с друге стране, не треба бркати са интересом уско утилитарним) је, према теоретичарима школе рада, битни услов за сваки плодан и трајан напор. „Кад се познаду код детета, каже Џон Девеј, способности које траже само да се развију, нудећи нам се као потпоришта, ми имамо солидан темељ да подигнемо наше васпитно дело; утичући као што треба на те спонтане нагоне, добија се она озбиљност, она пажња, она коицентрација себе ка конкретном циљу, које опредељују навику да се стави цела личност у службу племенитих тежњи". Школа рада трудиће се дакле да следи еволуцију детета и младића и да одреди за свако доба, или бар за сваки период еволуције, спонтане тенденције његова бића. Међутим, ако је веровати модерној пси-