Просветни гласник

Васпитање помоћу индивидуалне активности 43

хологији, еволуција индивидуе подсећа прилично тачно на еволуцију специје, и, као што је говорио Хекел, онтогенија је овде идентична с филогонијом; или, према забавном изразу Стенлиа Хола, да бисмо постали добри цивилизовани људи, треба најпре да смо били савршени дивљаци. Тако и сасвим мала деца имају од прилике менталитет наших предака троглодита и лакустара. Као што каже врло тачно Адолф Фериер, професор на Институту Жаи-Жан Русо, у Женеви, — чијег се излагања, у главном, ми држимо овде — ти претци, у колико данас можемо то себи да представимо, према психологији задоцнелих примитиваца које можемо директно да посматрамо, живели су у конкретноме; њихов разум био је у директној вези са стварима, хранио се искуством, истина рђаво асимилованим и сасвим емпиричким; њихов разум, рођен из додира са стварима, реаговао је директно нањих, и њихова активност била је потпуно физичка, ручна, практична. Као они, деца живе усред видљиве и опипљиве стварности, њихова акција се наслања на њу, њихово искуство се храни њоме. Прво васпитање треба дакле да се врши телесним вежбањима и ручним радом. Таква је основна формула школе рада; али ако су се неколико теоретичара зауставили ту, било би неправедно мислити да она хоће да сведе све васгштање на ручни рад. Према Фериеру, велике периоде еволуције од детињства до дечаштва су следеће: Периода расејаних иншереса, или периода игре: то је периода деце од четири до шест година, за које је Г-ђа Монтесори израдила методу у потпуном складу с принципима школе рада. Од седам до девет година, периода неаосредних интереса, у којој се дете интересује само за оно што долази од њега или се тиче њега, у којој оно разуме само оно што се збива у садашњости и на месту на коме је оно; периода у којој оно пре свега има потребу да ради, у којој му познавање света долази. у првом реду, од његових акција и њихових реакција, у другом реду преко чула вида, у трећем реду преко чула слуха; његов центар интереса, то је његова властита личност и њене потребе. Ми га можемо научити многим стварима дајући му да израђује предмете и инструменте корисне за њ. Од десет до дванаест година, периода конкретних специалисаних интереса, или доба монографија: дете се интересује тада не само за оно што има пред очима, но и за страна бића и ствари, удаљена у времену или у простору. Од тринаест до петнаест година, периода аросагих аастрактних интереса, у којој се може почети научно објашњавати: у тим годинама, ученик воли да посматра, да прави хипотезе, експериментише, закључује; тачна анализа и апстракција основана на сигурним базама долазе испред емпиричких појмова ранијих доба.