Просветни гласник

66

Просветни Гласник

Не знам како бих друкчије почео да говорим о университетскоме животу него једном апологијом идеализму. У тодико пре што се говори да никада није било мање идеализма него данас. Али то се у свако доба говорило. Има идеализма и данас. јер без њега не би могле постојати установе као што су университети. Бити идеалиста за многе значи бити нека врста сањалице који гради куле у ваздуху, који не зна за стварност живота, који није спреман да издржи животну борбу, који није у стању да нешто створи до неостварљиве снове. Међутим, ништа није стваралачко као идеал. Ништа није стварније, ништа није моћније, ништа не припрема за живот као идеализам. Погледајмо материалне тековине човечанства око себе, нашу технику, нашу индустрију. Мислите ли да је то дело тако званих матетериалиста, то јест оних који не могу да се одушеве за какву вишу човечанску идеју, оних који не верују да човечаиство може и мора постати боље и срећније, оних који не верују да подстрек људским делима може бити нешто друго до уски егоизам ? Не, такви материалисти нису ника^'ништа ни материалнога допринели човечанству. Ништа није стерилније од материализма. Идеализам је погодба свакоме напретку, свакоме животу. Та шта би нас подржавало у животу и раду кад не бисмо веровали да постоји неки циљ који је изнад нас, до кога се вероватнр никада неће доћи, али коме се можемо приближити и који ће нам указати правац у коме морамо деловати у земаљским долинама. Не гледа ли поморац у небо да би знао како да се управља на земљи? Идеал мора бити нешто неостварљиво, али то не значи да ништа не стварају они који њему стреме. Треба циљати високо да бисмо се за једну стопу уздигли. Бити идеалиста не значи варати се у погледу вредности људске. Бити идеалиста значи познавати све слабости људске. али веровати да поред зла има и добро, и да је човек у стању усавршавати се. Бити идеалиста значи волети умни живот, значи волети правду и истину, значи одушевити се за узвишене идеје. Идеализам није један душевни луксув, већ насушна потреба без које је илодан живот немогућан. Университет има управо циљ да нас сиабде извесном количином идеализма, са којим ћемо се отиснути у живот. Университет мора да створи ведру атмосферу умности, интелектуализма, благих нарави, љубави за истином и правдом, дружел^убља и поштења. Университет има да нас упозна са отменошћу идејнога света, са лепотом истине, са истинитошћу лепоте. Университетска омладина има да понесе собом у живот ту душевну отменост којом ће се одликовати у својој средини. Университетски живот мора бити такав да неколико година тога живота буду онима који су њиме проживели непресушан извор врлина, снаге и интелектуалног полета. Университет мора бити такав да његова слика одмах изиђе пред очи његовим бившим ученицима кад у животу њихова