Просветни гласник

О университетсКом животу

67

савест, њихов идеализам, њихова снага дођу у искушење. Морамо сви,. ученици и наставници, бити прожети тим високим задатком университета. Университет нам се мора указаги нечим неодређенијим у својим циљевима, али и узвишенијим од једне школе за производњу бирократа. И ако, можда, већииа наше университетске омладине пригрљује доцније чиновничке кариере, то не значи да је университет школа за производњу чановника, већ школа којој је цшб да чиновници не буду само чиновници. * * * Од како постоје, университети су сматраии нарочитом врстом установа које се разликују од осталих школа, а студенти посебном врстом ђака. Већ први университети у средњем веку имају своје аутономије, своје привилегије. Већ тада студенти нису обични ђаци, већ университетски грађани, и то врло еманциповани грађани. У Болоњи, у дванаестом веку, студенти су махом били имућни, а професори сиромашни. Студенти су плаћали професоре, па су отуда закључили да имају права и да им заповедају. У томе циљу студенти су се удружили и бирали су једног од својих другова који ће контролисати професоре. Тајди сф над професорима звао се ректор. Први ректори су дакле били студенти, али су морали бити стари бар 24 године, тј. морали су бити „старе фирме". Студенти су били у положају послодаваца, а професори су били удружени као раденици. Професори су полагали заклетву младоме ректору да ће га слушати и да ће се покоравати студентским одлукама што се тиче испита, под претњом извесних глоба. Университети су од свога постанка узимали учешћа у великим политичким борбама. У томе је чувен париски университет, стара Сорбона, која је виделамноге борбе, које су често биле и крваве, и на којој су вођене дуге теолошке препирке. Ни тамо студенти нису били обични ђаци. Па и до данас су студенти у Паризу сачували неки ауторитет: на име, када иду у групама које зову „мономи", фиакеристи их поздрављају својим цилиндром у знак поштовања или из страха да им га они не скину. Тако јебило пре рата, а сада не знам како је, јер је рат многе ауторитете оборио, па може бити и студентски ауторитет код кочијаша. У средњем веку париски студенти су имали многе привилегије. Били су врло многобројни у Латинскоме Крају, сакупљени из целога света. Они су приморали Парламенат и краљеве да им даду што су захтевали, „и ако није било право", како је записано из тога доба. Радило се много у Латинскоме Крају средњега века, али су се тадашњи студенти и поштено забављали. Било их је много, као што вели један ондашњи писац, „који су врло умерено радили да не би покварили вид". Много муке су задавали ноћним стражарима својим несташлуцима. Али Филип-Август је био донео одлуку да студентима може судити само университет, који их је предавао суду само онда када би пали т рго/ипс/ит таЊгит. Уз