Просветни гласник

Кроз стране књиге и листове

119

што постоји дар суза. „Има наставника, каже Ланж, који не умеју да се смеше. Има туробних наставника, који се не сећају да су били млади; има других који, уверени да је природа рђава, труде се да је казне, да је стегну, да угуше њене полете, и уображавају да ће је поправити увредама и ударцима. Отуда, полазећи у бој противу свих тих људи који се паште да ожалосте детињство, Шарл Вагнер се неће бојати да напише за мале ону забавну збирку Прича и лакрдија, и ону примамљиву књигу Нроз осмејак, где, наизменце, вода, ватра, дечји змај, џак и гомила песка, извори, долазе да нам дају лекције. „...Како је вода одлична учитељица морала! Овде, падајући капљу по капљу, она нагриза мало по мало тврду стену, дуби речно корито, и показује тако моћ сталног, истрајног напора. Тамо, велика воденица, чак и оне мале воденице које деца праве у својим играма, потврђују шта се може добити од дисциплиноване, канализоване воде, каква се корисна снага може од ње створити. Међутим, и људи су снаге: нека се, дакле, и они науче да каналишу своје напоре, да се потчине правилу... Али, овде, пазите! зар није истина да, због напона претерано стиснуте воде прскају цеви које доводе воду у куће? Вода нас дакле учи још да будемо умерени управљајући нашом снагом. Чувајте се претераних нанора, тиранске дисцигшине, каже нам она." Али, ако радост, светлост и живот нису искључени из разреда, не треба веровати да моралу Вагнерову недостаје срчаности. Не зове се узалуд једна од његових најлепших књига Храброст, а једна друга Буди човек! Он учи на против врлини напора, и како се иде „освојењу енергије"; он говори о „цени живота", вредности послушности; он проповеда „доброту која поправља", и његове књиге свршавају се једним Зигзит согс(а, које је достојан закључак ове химне храбрости. Његов морал је, дакле, један снажан морал, јер је „цео живот борба". И читајући ове високо надахнуте стране, у којима је живот представљен без украса, у којима се појављују „све рђаве снаге које нас непрекидно нападају или нам грозе", и противу којих се треба борити, изгледа нам да чујемо одјек оног величанственог Псалма животу у коме је Лонгфелов опевао огромну, свету вредносг борбе и напора. „...На бескрајном бојном пољу, у биваку живота, не буди нем као стока коју воде; покажи се јунак, бори се"... И Шарл Вагнер каже тако исто младоме читаоцу Храброста: „Ја бих желео да учиним да зачујеш трештање труба које ће ти распалити груди". При повратку из Америке, земље конквистадора, опорих људских енергија, он ће нам дати своје путне утиске, и та књига, У срцу Америке, слави још једном рад, напор, вредност преко-морског васпитања. Он говори с тугом о оној „моралној астенији" која је повијала генерације пред крај прошлог века; он жигоше „ону тобожњу варошку цивилизацију", фабрике, радиопице, које немилосрдно поступају с телима