Просветни гласник

118

Просветни Гласник

да изврше радове од веће важности. Тада сви осећају успех или неуспех; радост стварања или разочарење су заједничко искуство. Амбиција индивидуе треба да се прилагоди амбицији разреда. Осећање одговорности се на тај начин боље развија. Индивидуа се учи да се потчињава другима; она се учи да помаже своје мање веште или мање обдарене другове, и први пут разуме да његови лични интереси могу и треба да се стапају у интересе читаве заједнице. Тај заједнички рад образује карактер, и на њему се оснива грађанска настава... Да би створила моралну личност, школа треба да буде социална институција, а не само фабрика сјајних индивидуалности." Тај социални утицај ручног рада још је више увећан различитим организацијама које имају за циљ да развију личну активност и инициативу ученика и њихов дух кооперације. „Грађанска практична настава, развијена с једне стране методичном организацијом рада, развијена је с друге стране специалним старањем да се школа организује по узору на независне корпорације. Помаже се оснивање школских штедионица, под управом ђачких одбора; $е1ј-^о^егптепиа, који позива ученике да сарађују са наставницима за одржање дисциплине, одржање школе и библиотеке, који им даје одговорност за књиге и материал, за чистоту радионица, разреда, лабораторије и баште; састакака и светковина; спортских и гимнастичких друштава и друштава за помоћ, итд. Из ове брзе анализе и ових цитата, може се увидети шта су Кершенштајнерове школе: школе рада и заједнице рада. Деца не долазе у школу да науче, већ да раде, и, да би радила, стављају их у исте услове у којима су сви радници: образују се групе радника. Тежи се да се свуда замени интелектуални рад колективним радом. Ми видимо да се ту појављују у педагогији две особито важне идеје, које од тада нису престале да расту и да се развијају, и које се данас сусрећу у списима свију теоретичара. .ЈЕДАН ВЕЛИКИ ВАСПИТАЧ : ШАРЛ ВАГНЕР Такав је наслов једне књиге коју је Морис Ланж, професор на Университету у Страсбургу, посветио Шарлу Вагнеру. Читаоци Просвешног Гласника већ познају, вероватно, ведар и прав дух, продирну и добру душу, богату и моћну личност овог одличног француског васпитача омладине, по његовим топлим и разложитим моралистичким списима преведеним на српски, Буди човек, Кроз живош, За велике и мале и Крај огњишта; на овом месту, ми ћемо да дамо кратку анализу дела Мориса Ланжа. Прва особина једног васпитача, за Шарла Вагнера, је веселост. Не хучна и енервирана веселост, већ радост што се налази са децом, задовољство што их уздиже до знања, осмејак једном речју. Није дато свакоме да ствара у радости, у светлости; постоји дар осмејка, као