Просветни гласник

298

Просветни Гласник

дакле, као и сваки организам, рађа се, расте, развија се и, пошто достигне своју зрелост, почиње да опада и да слаби. То попуштање психичке енергије траје у току сенилног периода, и траје од старачке изнемоглости па до смрти. Разуме се да се ни ту не могу фиксирати оштре границе, и да и ту индивидуалност игра извесну улогу. Али, у опште узевши, може се рећи да и душа има свој цвет, свој напон, свој пад, и најзад и своју смрт. Сенилна душа живи у главном од капитала који је стекла у време детињства, младићства и мужанства. Психичка снага која се изражава у продуктивности, одсутна је. Напон производне моћи, дакле, у старости се губи, и место њега душин живот се креће у сфери репродуктивности. Старац се понавља; враћа се на своју прошлост; може да остане доследан самоме себи, али је у главном неспособан да ствара интелектуалне револуције. Понекад се тврди да је сенилна душа идеалнија од вирилне: под утицајем смрти, која се приближује, она се каже се — ослобађа стега егоизма и тесногрудости и запаја осећањима филантропизма, племенитости и љубави према свима и свакоме. Но ова идеализација се не може доказати никаквим научним аргументом. Старац, по правилу, до смрти држи пут који је изабрао у своме зрелом животу. Навике, које су тако рећи ушле у крв и у месо, дале су целом његовом животу кристализовану и дефинитивну форму, која се не мења. Оно што се може разумети и доказати, то је чињеница да са рашћењем старости дух губи своју еластичност и пријемљивост. Шта више, на заходу дубље старости, почиње да се подетињује. Памћење уступа место заборављању, које систематски напредује. И последњи чин те старачке истрошености заврши се природним распадањем тела и душе — смрћу. Срећан је онај који је успео да славним делима и величанственим подвизима обезбеди себи живот и после смрти. То је једини начин да душа, која је иначе смртна, постане бесмртна. Д-р ДРАГ. Г Б. ПЕТРОВИЋ

0 САВРЕМЕНОМ ПРАВОПИСУ СРПСКОХРВАТСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА (Крај) V Велики је број правописних питања која се находе у непосредној вези са развитком самог књижевног језика. Тако је на пр. питање о писању самогласника е или и код извесних глагола. У томе је правцу владала велика неједнакост од почетка развитка нашег новог књижевног језика. Она је долазила отуда што се и у самом