Просветни гласник

Еволуција душе

297

окружује, али, с друге стране, недовољно је упозната са свима могућностима разноврсног реалистичког живота да би могла у свакој тачци преиначавати свет својих тежњи и својих идеала. Зато се дурбин схватања живота по правилу држи горе и навише. 3. Вирилни аериод. У току једне дуже епохе душа — достигнувши пуну зрелост и развијеност — манифестује своју делатност до крајних граница. Та епоха потпуне и свестране зрелости и утрвене стазе чини . период вирилне душе. Оштро обележавање његове границе није, разуме се, могућно. Разнострука индивидуалност нас спречава да говоримо о апсолутној једнообразности душевног развитка. Овде је реч о релативној душевној еволуцији која се проматра у општим контурама. Тако схватајући ствар, можемо казати да вирилни период траје од тридесетих до седамдесетих година. Какве би биле карактеристичке црте вирилног периода? Вирилни период се јавља као период делатности, рада и практичног остваривања идеја, жеља и тежњи које чине саставни део сопствене филозофије живота. Однос зрелог човека према младићу, у психичком погледу, личи на однос праксе према теорији. Али баш зато што је пракса веома сложена и разнострука, није могуће постићи стручност и извежбаност у свима правцима. Отуда се јавља потреба да се делатност упути оним правцемкоји највише одговара природи, способности и карактеру човекову. На томе се заснива потреба специализирања у позиву и занату. Психа, на тај начин, постаје више или мање једнострана. Мишљење, тенденције, воља, упућују се у једном глзвном правцу, који даје тон целом духовном животу. Душевна способност, која је преовлађивала у дечје а била јака и у младићско доба, почиње да застаје, па и слаби, у мужанско доба. На место њено ступа на позорницу свести друга душевна способност, која је раније стајала у другом реду. То је мишљење. Пуно развиће те способности чини да осећање, које је за време младићске периоде било доста јако и својом јачином само потхрањивало ону идеализаторску тенденцију адолесцентне душе, да то осећање, канализирајући се, губи знатно од своје јачине. Место идеализирања и место осећања, који вуку душу навише, размишљање и потпуно разумевање живота и животних односа окрећу правац душина развитка наниже и напред. Другим речима, душа, изишавши из фазе идеалистичности, улази у фазу практичности. Смерови који се сада поставља]у, стоје стално под контролом зрелог резоновања, које је плод потпуног развића свести, односно потпунијег познавања живота. Свет и људи се посматрају опортунистички, релативно, према околностима у којима се налази и посматрач и ствари које се посматрају. Дурбин се спушта доле. 4. Сенилни иериод. Душа је функција материје, и, одвојена од ње, не може да егзистира. Како се материја употребом и радом троши, природно је да ће и њена функција у току дугог рада слабити. Душа