Просветни гласник

О савременом правопису српскохрватског књижевног језика 301

може показати на обичним речима које су добиле пуно право грађанство у књижевном језику. Остало је могло бити или само наговешћено или наведено у речнику или се о њему, у оваквом обиму књиге, није могло ни говорити. На пр. од глаг. седети или летеши имамо глаг. именицу седење или летење (поред лећење и сеђење) само зато што ти глаголи немају трпног придева (исп. на пр. видеши : виђен : виђење), па је основа начина неодређеног (с$д$ - или летђ -) ушла у глаголску именицу (као од хтеши : хшење и сл.). Али на томе се ја и на још многим другим ситнијим питањима нисам могао задржавати. Из овога се види да је за „Правопис" књижевкога језика неопходно потребно да имамо разрађену граматику савременог књижевног језика. Такве граматике, међутим, ми до данас немамо. Има граматика у којима се обрађује Караџићев и Даничићев језик и језички материал наших народних умотворина; али за данашње познавање књижевнога језика то је недовољно. То су, можда, врло корисне књиге, које ће и саме моћи корисно послужити као материал ономе ко успише граматику савременог књижевног језика; али у правцу образовања речи, а нарочито развитка синтиксичких особина — у књижевном се језику пошло знатно даље од Вука и Даничића. Када се цео тај материал доведе, научном анализом, у склад, тада ће се јасно видети колико смо принова добили у току стогодишњег књижевног ризвитка и колико су оне остале у границама органског развитка нашег народиог и књижевног језика. Тада ће се и за те особине нашег језика моћи дати општија правила која ће знатно олакшати и разумевање и употребу извесних гласовних особина. Тако ће се и те особине моћи лакше и поузданије утврдити и у најкраћим правописним упутствима. VI Обично се код нас речи деле на слогове по једноме правилу које је позајмљено из других језика и пренесено на наш језик: сматрало се да они сугласници који могу стајати у почетку речи морају образовати почетак слога и у средини речи. То правило, међутим, за наш језик не вреди и даје сасвим нетачну претставу о подели речи на слогове. А тачно познавање границе слогова има значаја и за разумевање гласовних особина нашег језика и практичког значаја свугде где је потребно применити поделу слогова (на пр. при учењу читања и сл.). У писању и при штампању речи се стално деле на крају врсте, па је је потребно да свако зна правилно да анализира свој изговор, да би могао дати могућну поделу речи на слогове. Ја ћу напоменути да и овај посао, ма како се он чинио прост и практичке природе, треба ставити на научно земљиште, у толико пре што се у језику и подела на слогове мења као и све друго. На пр. за најстарије епохе нашега језика, т. ј. за прасловенски језик, вредело је