Просветни гласник

О савременом правопису српскохрватског књижевног језика

303

као део речи са извесном самосталношћу. Ја сам раније (одељак III) говорио о предмецима сложених глагола и других речи ( от-свакле, пот-сириши и сл.), и тамо смо видели да ови предмеци стално успостављају свој гласовни облик у сложеним речима у којима се осећају као саставни делови. Сасвим је природно да је ту и граница слога; и она се ту заиста и находи. Тако се дешава да она група гласова која се у средини речи никад не дели, у овоме се делу речи дели. На пр.: ис-ту-ћи : сва-сти-ка; из-ди-ћи : бра-зда; из-не-ши : кр-зно; нај-о-да-ни-ји : ћо-јој; из-у-мре-ши : ве-зу-јем итд. Ово бисмо могли назвати психолошком границом слога, јер се она одређује не гласовним приликама, већ извесном самосталношћу предметака или саставних делова речи коју они имају у нашој свести. Наравно, потребно је да томе делу речи заиста одговара и извесна претстава у нашој свести; јер чим тога нема, када је реч сложена, а не осећа се као сложена, већ као проста, она се дели по гласовним правилима. Напр. сложена реч разум дели се на ра-зум или глагол ошићи, ошеши у којима се почетно ош не осећа као предметак (да се осећа као предметак, оно би гласило од) деле се о-ши-ћи, о-ше-ти итд. Ја сам наговестио у „Правопису" да се утицај границе слога огледа и у објективним чињеницама, т.ј. у самим гласовним процесима, као што се то види и из главе III овог чланка; напр. од ошац имамо оца у 2 п. ј., а од ошцурити шц остаје без измене. То долази отуда што од уноси нарочито значење у тај глагол и кад би се изменило у о испадањем ш као у оца, тада би се добила претстава као да је у глаголу предлог о, а не од и сл. (исп. о томе у „Правопису" гл. XII, 3; XIII, 3; XIV, 2; XV, 7). У средини речи правило о дељењу слогова у нашем је језику врло просто, и ако се стави на научно земљиште, оно је и лако разумљиво. Пре свега сви фрикативни сугласници (с, ш, з, ж, х и ф ) иду увек са сугласником који је иза њих, а сонанти ( л, љ, р, в и ј) привлаче све сугласнике који су пред њима. Тако имамо : ла-сша, ри-зни-ца, па-жња, бра-зда. ко-ска, гро-жђе итд.; и ме-шла, мо-шри-ши, чо-ве-чји, ми-шљу итд. Из овога се види да се у слогу допушта само једна експлозија, само један прекид ваздушне струје. Ако испоредимо слогове у ла-сша и у ме-шла, видећемо још нешто: да се у групи сугласника експлозијом или прекидом може само завршавати група сугласничка, а не може се отпочињати: ла-сша је могућно или го-спо-ђа, али леп-ши могућно је само тако, а не ле-пши; што у ме-шла имамо ипак т у почетку слога, то је отуда што се сонанти р, л, љ, в и ј понашају као вокали у нашем