Просветни гласник

306

Просветни Гласник

синтаксичко излагање. Ја нисам то могао учинити, јер су наше синтаксе обично тако састављеке да би се читаоци упућени на њих тешко могли њима користити у оном реду и у оном смислу како би то мени било потребно. Зато је, можда, по нешто у излагању моме недовољно јасно. Покушаћу овде да се задржим на питању о запети као најсложенијем и најважннјем. Из свега што сам у „Правопису" изнео мислим да се довољно јасно види да је интерпункција коју сам изнео — за читаоце, за оне који сами читају наштампан текст, а не за оне који читају нешто на глас. Зато ја нисам ни употребљавао техничке изразе који се узимају онда када се мисли да интерпункција треба да покаже како текст ваља на глас ирочишати. Не, она треба да покаже — како шта треба разумети. Бар то треба да покаже интерпункција у моме „Правопису". Поменућу само узгред да се правилно читање на глас оснива на реченичним тактовима, управо на вези речи у органске групе у самој реченици, а не на интерпункцији, која је за то сасвим недовољна и којатреба да помогне и говорнику да уђе у смисао који је писац хтео дати своме тексту. Према смислу текста он треба тако да удеси сва сретства дикције (везивање речи у групе, веће и мање паузе, понижавање и повишавање гласа и све друге модулације у њему, темпо говора и промене у њему итд.) да најбоље покажу мисао и осећање пишчево. Полазећи одатле у одређивању употребе запете, ја сам дошао до закључка да се запета и међу речима и међу реченицама мора стављати онда када су речи или реченице по својој унутрашњој вези полузависне или независне; а да се запета не може стављати када је зависност међу речима, речима и реченинама или реченицама потпуна. То ће бити потпуно разумљиво ако се зауставимо на психолошком значају тога односа. Речи су онда у пуној зависности ако једна одређује другу, ако, тако рећи, обе образују један појам. Немогућно је тај јединствени појам ломити или сећи запетом. То исто вреди и за реченице. Врло се често једна реч одређује целом реченицом, тако да тек та реч заједно са реченицом која се на њу односи чини целину. Ово је, мислим, толико разумљиво да за то не треба никаквих примера. Уопште докле је питање или о засебним речима или о речима којима се додају реченице - мислим да није тешко увек правилно употребити запету. Али сложенији су процеси међу реченицама. Пре свега, речи су у реченици у врло различном међусобном односу, и како се свака реч може развити у потпуну реченицу, добијамо сложене реченице у којима службу засебних делова једне реченице сада врше целе реченице. Ту има извесних тешкоћа, које се компликују још утицајем стилских захтева који, са своје стране, у већ сложене односе уносе и нове поремећаје .