Просветни гласник

О савременом правопису српскохрватског књижевног језика

307

Грамитика обично разликује приређене (т.ј. независне или напоредне) и иодређене (т.ј. зависне) реченице. Када 6и та карактеристика била довољиа, могло би се просто рећи да се ириређене реченице одвајају запетом, а иодређене да се не одвајају. Али она није тачна. Под називом иодређеносши схвата се граматичка зависност која је врло различног степена и која иде, по суштини, од иуне зависносши до ириличне независносши. Како наша интерпункција мора водити рачуна о стварним односима међу реченицама, а не формалним, то се не можемо задовољити оваквим схватањем обележавања зависности међу реченицама, већ морамо појам подређености испитати према свему ономе што он обухвата. А он обухвата двојаке реченице: иошпуно зависне и полузависне. У првом се елучају запета не може стављати, а у другом се случају запета мора стављата. Према свему овоме главна је тешкоћа у тачном одређивању: које су реченице зависне, а које су иолузависне. ја мислим да се на то питање може врло лако и просто одгововити ако се има на уму обична, психолошки правилно развијена реченица. Оваквом реченицом ја називам сваку реченицу у којој нема какве нарочите стилске обраде, којом би се реметила првобитна веза речи у реченици. Таквих реченица има, али је обичнији случај када је наступило какво стилско прерађивање реченице, да би се постигао какав нарочити циљ. Ако узмемо овакву неизмењену реченицу, онда можемо рећи да сви делови једне разгранате реченице имају одређену службу, нарочиту функцију. По тим функцијама може се лако одредити однос речи у реченици. Атрибут одређује именицу, прилог одређује глагол, какав зависни падеж са предлогом или без њега или одређује или допуњује именицу или глагол у реченици. Као што се одавде види, зависност је свих тих речи од оних које оне допуњују или одређују — потпуна. Према томе, оне се не могу од њих одвајати. Ако замислимо да су те функције или речи у реченици исказане целим реченицама, сасвим је природно да и за њих вреди оно исто што и за засебне речи, т.ј. такве се реченице не могу одвајати од речи које оне допуњују или одређују. На пр. Добар човек врши своју дужносш, т.ј. Човек који је добар врши своју дужносш. Или: ]а ћу ошићи до њега, т.ј. Ја ћу ошићи да га иосешим. Или: Пешар је рекао да ће учиниши ирема могућносши, т.ј. Пешар је рекао да ће учиниши ако узмогне, т.ј. Пешар је рекао да ће учиниши како буде могао, т.ј. Пешар је рекао да ће учиниши у колико му срешсшва доиушшају итд.