Просветни гласник

308

Просветни Гласник

Познато је да су главни делови реченице — подмет и прирок, и да се око њих све у реченици групише. И сасвим је природно да онда када се и ти најглавнији делови реченице — замењују целим реченицама, те реченице се не могу одвајати од осталих делова у реченици, па претстављали они засебне речи или реченице. На пр. у горњој реченици можемо „Добар човек" развити у целу реченицу: Ко је добар врши своју дужносш, или можемо прирок развити у целу реченицу: Добар човек је ко своју дужносш врши итд. Одавде је јасно такође, када је потребно" употребити запету: онда када се нешто додаје што није органски део реченице, у чему се нешто ново износи или понавља на други начин него што је већ изнесено у реченици, па било да је тај део реченице везан каквом свезом са осталим делом реченице или није. На пр. у горњој реченици: Добар човек врши своју дужносш, на сваком месшу и у свакој прилици, тј. Добар човек врши своју дужносш, ма где се находио и ма како шешке биле прилике у којима живи. У овим реченицама према замисли пишчевој могло би „ на сваком месту итд " ближе одређивати „врши своју дужност", и тада се не би одвајало запетом, исто онако као што се у том случају и реченица која тај израз замењује не би одвајала запетом. Али такође је могућно замислити је и као део реченице која не улази потпунце у оно што је пред њом, и одвојити је запетом. У реченици на пр. оваквога типа запета би била обавезна: Добар човек врши своји дужносш, јер је у шоме смисао „доброше." У овој се реченици са „ј!р" износи нова мисао која не стоји ни у каквој зависности од неке речи у главној реченици и која је зависна од целе главне реченице по општој логичкој и психолошкој вези. Такве реченице ја називам полузависним или полусамосталним. Оне увек имају или запету или какав друи знак интерпункције. Оваквих би се реченица могло градити до миле воље. ја сам хтео само да изнесем смисао пуне зависности и смисао полузависности. Али, као што сам изнео у „Правопису", ретко кад реченице остају у оном реду како то налаже њихова пуна зависност. Јасноће ради, већег исгицања или 'ма каквог другог ефекта ради, ми кваримо првашњи ред, прерађујемо првашње речекице и износимо их друкчије него што би то тражио њихов унутрашњи однос. Ми реченице стилизујемо. Најобичнији случај стилизовања је да оно што нам је у реченици најглавније ставимо на прво место, ишчупамо га из правога