Просветни гласник

314

Просветни Гласник

претпоставке спољашњег, од нас независног света, без обзира на то шта и како о томе мисли Филозофија, одн. Теорија Сазнања. 1 ) После свега досад реченог биће свакако јасно да и Психологија мора проучавати чулне квалитете (боје, тонове, мирисе и др.) у толико у колико су они наши субјективни осећаји, наши лични доживљаји, наши унутрашњи опажаји или наше непосредно искусгво, како вели велики филозоф и психолог Вунт. Вунт, оснивач и највећи поборник модерне, научне, експерименталне Психологије, који је пре скоро педесет година оснивао у Лајпцигу први лабораториум за експерименталну Психологију, дефинише Психологију као науку о непосредном искуству. 2 ) Предмет Психологије је непосредно искуство за разлику од Природне Науке, чије је становиште посредно или спољашње или објективно искуство. Психологија је зато према Вунту у строжијем смислу емпиријска наука но Природна Наука, чији су предмети производ апстракције. Та је дефиниција с правом критикована и није уевојена ни од најближих ученика Вунтових, зато што је свако искуство у ствари непосредно искуство. Међутим, у основи Вунтово мишљење је сасвим правилно, наиме да и Психологија и Природне Науке имају у ствари исти предмет, а то је искуство. Само се искуство не посмратра у оба случаја на исти начин, са истог становишта. Док Природна Наука занемарује субјект, дотле Психологија узима искуство баш у првој, субјективној стварности, као непосредни, унутрашњи свет, као доживљај једног субјекта, једног Ја. Вунт је, после Фехнера, учинио први покушај да научну Психологију постави на тсмељима и методама Природне Науке, а да је ипак учини од њих независном. Психологија и Природна Наука изучавају по Вунту исто искуство, исту стварност, али с два различна становишта. Нпр. сунце је предмет Природне Науке (Астрономије), у колико се посматра као реалан, од нас независтан иредмет, који се замишља као огромна звезда, далеко од земље скоро 150 милиона километара, и од ње веће милион (и више) пута. А тако се мора да замишља — на основу закључивања, дакле посредно — баш ради објашњења непосредног искуства, тј. оног малог светлог, жутог котура како се нама приказује сунце као наш чулни опажај. И то мало сунце је, разуме се, предмет Природне Науке, у колико се не посматра као наш опажај, већ као узрок нашег опажаја, независтан од нас, као оно исто закључено, мишљено сунце, које је тако умањено само услед огромне даљине од нас. Али то виљиво сунце је, пре свега, наш опажај, субјективна представа која може бити врло различна према различним индивидуама. Те индивидуалне разлике могу бити веће или

') Развиће мишљења (у детета и примитивног човека) ноказује колико је првобитно тешко одвајање објективног од чисто субјективног. Најфантастичнијим представама се придаје реалност и права стварност се фалсификује њиховим уношењем у њу. 2 ) О. с., с. 2. и 9.