Просветни гласник

Оцене и Прикази

331

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ Горски Вијенац владике црногорског Петра Петровића Његоша. Осмо издање с коментаром Милана Решетара. Издање С. Б. Цвијановића, Београд, 1923 г. Г. Решетар је први пут издао Горски Вијенац 1890 г., и ја сам тад написао подужи реферат о коментару (Просвешни Гласник, 1891, стр. 57—67). Од то доба изашло је до сад осам његових издања. Ја та издања нисам упоређивао са својим напоменама да видим у колико је Г. Решетар прихватио моје напомене, а у колико је остао при своме тумачењу. Али упоређујући ово последње, осмо издање, видео сам да има доста случајева где се није са мном сложио. У предговору к другом издању (Београд, 1892), он помиње све приказиваче првога издања и вели да се тим напоменама користио и поправио свој коментар. „А што нијесам прихватио све промјене што су ми они предлагали, то ми ваљда неће ни они сами ни ко други замјерити, јер нема пјесме на свијету коју би од почетка до краја сви једнако разумјели и једнако тумачили". Сасвим је тако. Али за боље разумевање овога најбољега спева наше литературе, коме је коментар тако потребан (и што доцније буде, све ће му потребнији бити), добро би било да је уз своје тумачење метнуо и друга (као што је у овом осмом издању на неколика места и учинио), и ако би нека сасвим настрана била (сваки одговара за своје), јер су то рекли људи који бар претендују да о томе могу говорити. Читаоци би тада у овом најбољем издању Горског Вијенца имали пред собом и сва мишљења о значењу појединих стихова, и сами би размишљали, и евентуално давали своја нова. — Што се мене тиче, ја и сад остајем готово у свему при ономе што сам пре 32 године о томе рекао, и поред одговора Г. Решетарова на моје напомене (Просветни Гласник, 1891, стр. 666—8). Зато ћу — уз неке нове напомене — поновити што сам онда рекао, са мало већом аргументацијом, не бих ли убедио Г. Решетара да и њих прими, или бар да их (уз тумачења других приказивача) унесе у своје девето издање као друкчије мишљење према његову. 1. — Ст. 1—2: Виђи врага су седам бињишах, су два мача а су двије круне. — Тумачење да два мача и две круне значе султанову власт на два дела света, Европу и Азију, не може се, мислим, примити, прво зато што се његова власт про:тирала на шри дела света, Европу, Азију и Африку, и друго, ако би се тако и узело, то би се могло односити на две круне, а не и на два мача. Да нема речи два мача, могло би се узети да две круне значе византијску и српску, али оне сметају. Зато ја ипак држим да два мача и две круне значе две власти сједињене у султанима, светску и духовну. — Седам биљиша, ако не значе седам (или икс) држава које су султани освојили, не знам шта би друго могло значитиг