Просветни гласник

342

Просветни Гласник

Жоскена Депре и предака Лудвига фан Бетховена. Рођен је у Лиежу 10 децембра 1822, у валонском крају Белгије, „у тој земљи обележја тако францускога, не само по срцу и језику — како каже Венсан д' Енди, најбољи ученик Франков — него и по спољнем изгледу. Јер има ли чега сличнијег нашем платоу централне Француске од оних валонских неравних дубодолина пуних стрмих и живописних коса; од оних пустара на којима буја у пролеће жутиловка дајући слику расутог злата у бескрај; од оних брежуљака, благо издигнутих до душе, по којима француски путник са изненађењем наилази на букве и оморике, на сву вегетацију хладних, севенолских брегова ?" — Ако је утицај поднебља заиста тако јак на формацију карактера и душе човека — а и ја мислим да јесте, — онда је и сасвим природно да је уметник који се на томе тлу родио, на њему растао и прве дане дечаштва провео, био „одређен да створи симфонијску уметност заиста францускога типа по духу израженом у осећању мере и смислу за јасну одређеност, али симфонијску уметност чврсто ослоњену на високе бетховенске традиције, које опет, са своје стране, потичу из музичких традиција ранијега доба". Јер је Валонија земља у којој се укрштају два елемента. Први је: формација терена чисто галска по изгледу; други је: германске навике које су се пресадиле и усадиле у темперамент Валонаца, непосредних суседа Германаца. И та два елемента: клима и културне традиције, исковали су душу Цезара Франка, и он је постао песник тонова, самосвојан, али нахрањен тековинама богате музичке прошлости; песник тонова којије, израдивши свој уметнички дух и створивши дела од изнимне вредности, извајао иостоље као од гранита на коме има да почива читава једна грана, један правац, једна снага музичке уметности будућности. Он је синтетизовао у себи најсублимније елементе чисте уметности музике прошлих дана. Али он је, асимилујући те елементе, исковао себе, своју индивидуалност, јер их је пропустио кроз призму своје~ душе. И, исковавши себе, он је отворио безброј жица новог извора на коме су се напојили нараштаји који су дошли, и који иду напред, не ношени вртлогом замућене матице разбарушеног техничког манира изражавања једне нејасне импресије — као што чине извесни представници левичарске „модерне" — већ који иду напред, корачајући по здравом тлу које, од искони, садржи у себи животодавне сокове, способне да нахране један бујан и здрав живот. * Биографија Цезара Франка је врло сиромашна датумима. Јер Цезар Франк и није живео спољним животом. Сав његов живот протицао је у мисли, повученој дубоко у себе; у осећањима које је Цезар Франк немилостиво све дубље и дубље уносио у своју душу, да их изрази у часу великога надахнућа, једино с тога што му душа тражи одушка, а